Bilo teško, a biće još teže

Srbija je postala svetski prvak u vaterpolu, ali njen selektor Dejan Udovičić se ne šepuri zbog toga. Naravno, kao svaki živi čovek i on se raduje uspehu, i njega su ponele emocije, pa je, posle pobede u finalu protiv Španaca (7:7, na penale 7:6), skakao od sreće i po vaterpolo običaju završio u vodi.

Ali, ponovo je na zemlji i to čvrsto. I opet govori onako kako je govorio i pre odlaska u Rim:

– Ovo je početna stanica. Naš cilj je zlato na Olimpijskim igrama 2012. u Londonu.

Dakle, niti je ono pre Svetskog prvenstva bilo pripremanje izgovora, niti je ovo sada preuveličavanje. Jer, ako neko treba da izvuče korist od ove nepredviđene zlatne medalje onda je to upravo selektor. Na Skupštini VSS, neposredno pre šampionata u Rimu, predsednik saveza Velibor Sovrović je bez uvijanja rekao da je to prvo takmičenje posle mnogo godina na koje šaljemo našu reprezentaciju ne očekujući od nje ne samo zlato, nego ni medalju.

Na sreću, iz osnove podmlađena reprezentacija je savladala sve prepreke. Kako one koje postavljaju protivničke ekipe, tako i one koje sami sebi podmećemo, pa do toga da sama sa sobom raskrsti da je kadra stići i uteći i na strašnome mestu postojati.

– Bilo je teško, a biće još teže. Mi ne možemo na miru da radimo i nikada to nećemo moći. I kad bi sve drugo bilo idealno ne da nam mira to što smo sportisti, što moramo iznova da se dokazujemo, što ne smemo da se uspavamo – objašnjava Dejan Udovičić.

Kao selektor seniorske reprezentacije dobio je priliku da je vodi u trenutku kada s njom, realno gledano, nije imao šta da dobije, a mogao je da naudi svojoj karijeri. Nije bilo nimalo lako posle odvajanja Crne Gore da se sa Srbijom osvoji Evropsko prvenstvo i to u Beogradu 2006. Jesmo imali asove i zato se zlato podrazumevalo, ali, opet, nije mačji kašalj voditi velikane i popuniti napuštena mesta u ekipi, jer je reprezentacija stvarana bez pomišljanja da će preko noći biti prepolovljena.

Posle tog zlata usledilo je „samo” četvrto mesto na svetu 2007. u Melburnu (bronzu su nam na penale uzeli Španci, pa ovo u Rimu dođe kao vraćanje s kamatom), prošle godine evropsko srebro u Malagi (poraz u finalu od Crne Gore) i olimpijska bronza u Pekingu (upravo protiv taze evropskog prvaka), iako smo igrali bez dva standardna reprezentativca (Šapić i Šefik), a tu može da se pridoda i Vanja Udovičić, koji je brzo dobio tri isključenja.

Ali, bez zlata kod nas medalja nije medalja.

– Čak i kad je zlatna ona se nekako potcenjuje. Kad Mađari postanu olimpijski pobednici oni su čudo od tima, kad Hrvati postanu svetski prvaci onda su oni svetski tim, kad Crnogorci budu evropski šampioni svaka im čast... A kad mi osvojimo prvo mesto onda konkurencija nije bila jaka, nismo bili dominantni, itd... – dodaje Dejan Udovičić nove priloge za naše dobro poznate naravi. – Evo, moji igrači postanu prvaci sveta, ali niko da kaže da i oni treba da dobiju stan. Da ne budem pogrešno shvaćen, meni je mnogo drago što se ceni kad neko postane svetski prvak, ali i vaterpolisti su svetski prvaci, pa nije u redu da za jedne šampione važi jedan pristup, a za druge drugi. To nam je problem i u samoj našoj organizaciji. Kada je Partizan u finalu plej-ofa 2002. pobedio Jadran iz Herceg-Novog sa 7:0 to se brzo zaboravilo, kao i da je Gak sjajno igrao na toj utakmici.

Mi na naš današnji sport gledamo kao da on ima potencijal koji je imala ona Jugoslavija ili SCG. U svim ostalim stvarima smo svesni da nije kao nekad, da je neuporedivo teže, jedino kod naših reprezentacija, pa i klubova, to ne vidimo ili, ko bi ga znao zašto, nećemo da vidimo.

Kad kažemo da smo svetski prvaci to stavljamo u isti koš sa onim kada je Jugoslavija bila šampion sveta 1986. u Madridu ili 1991. u Pertu. A te reprezentacije su bile sastavljene od vaterpolista iz Srbije, Hrvatske i Crne Gore. I sada, kada je to uspeh samo Srbije, titulu poistovećujemo s onima ostvarenim zajedničkim snagama.

– Ne može živ organizam da se poseče i da već sutra bude sve u redu. Nešto može da se reši odmah, nešto kroz tri meseca, a nešto nikada. Udarili smo temelje ne samo do 2012, nego do 2016. Možemo da budemo i deseti, ali ne možemo da se vratimo na neke nenormalne stvari. Bitno je da se uspostavi odnos u kome se zna šta je šta. Nije ovo zlato niko od nas osvojio za sebe. Ono nam je, naravno, veoma važno, ali ostaje zapisano da je svetski prvak Srbija, a ne Dejan Udovičić, ili Vanja Udovičić, ili Filip Filipović... – iznosi svoje stavove selektor Udovičić.

Možda je u celoj bajci o pohodu na rimsko zlato najvrednije za same reprezentativce i stručni štab što su do njega došli preko najtežih suparnika. Izbacili su domaćina, pa olimpijskog pobednika, pa svetskog prvaka i na kraju i onog koji ih je pobedio na startu Svetskog prvenstva. Nije im se isprečio jedino evropski šampion, ali nije naša ekipa kriva što je on ranije potopljen.

– Ima raznih načina da se bude prvi. Mi smo to postigli onako kako smo postigli i ni sa kim ne treba da se upoređujemo. Takav pristup sam tražio od igrača kada smo se prvi put okupili. Treba da poštujemo sve prethodne generacije, ali ne možemo da igramo kako su igrali oni pre 30 godina, niti možemo da igramo kako je igrala generacija pre ove – iznosi Dejan Udovičić temelje rada ugrađene u titulu svetskog prvaka. – Ne možemo da napravimo stil igre kakav je bio ranije. Od prethodnika treba da preuzmemo sve što je dobro, a što možemo da primenimo. Možda nismo igrali ništa ekstra, možda ni Mađarska u Pekingu nije igrala ništa ekstra, možda ni Italija na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1982. nije igrala ništa ekstra, ali su osvojena prva mesta. Ni Mančester junajted nije isti kao u doba Bezbija i Bobija Čarltona, ali je opet veliki Mančester junajted. Igrači koji su sada postali svetski prvaci su prevazišli odnose s negativnom konotacijom, imali su poverenje između sebe i poverenje u nas koji ih vodimo. Uspeli smo dobre stvari da iskažemo, a loše da sakrijemo od protivnika. Videli smo šta treba da poboljšamo, pa nam predstoji da nastavimo s radom. A konkurencija je mnogo jača nego ranije – sad je tu čak deset ekipa.

Dejan Udovičić odlično poznaje ove igrače, jer im je svima bio trener, što u Partizanu, što u podmlatku reprezentacije. Kao selektor juniora bio je po dva puta svetski i evropski prvak i, praktično, sada to isto nastavlja s njima u seniorskoj konkurenciji. Posle Rima mu, kako kaže, neosvojeni ostaju samo olimpijske igre i kup šampiona s Partizanom.

Ivan Cvetković

-----------------------------------------------------------

Na Banjici ima mesta za dva „balona”

Bazeni su u ovom trenutku verovatno najveći problem naših vodenih sportova. Dejan Udovičić kao privremeno rešenje predlaže da se na Banjici postave dva „balona”, jer za oba otvorena bazena postoji sistem za grejanje.