Гробља где им место није

Пролазећи кроз брдска села у околини Лознице на сваких неколико километара наиђе се на гробље што путника неупознатог са обичајима овог краја може навести на мисао да се случајно нашао у неком новом, непознатом селу, необележеном таблом или путоказом. Настављајући пут даље, ка планинском конаку и шуми уместо гробаља се појављују надгробни споменици поред пута, смештени на усамљеним њивама, ливадама или прокрченим деловима шуме. Ситуација постаје још чуднија када се по селима око Јадра виде гробови у двориштима, око којих лете лопте док деца трчкарају и довикују се, а остатак породице пије поподневну кафу.

Због брдовитог терена и стрмих путева који су прекривени само макадамом или оронулим асфалтом, у родном крају Вука Караџића усталила се пракса да сваки заселак има своје гробље, које често нема више од педесетак гробних места. Мештани су били принуђени на овакву организацију места за покојнике, јер у случају лоших временских услова, посебно зими, стићи до месног гробља на удаљеном брду често је био прави подухват.

Обичаји су некада предвиђали да се ван гробаља сахрањују особе изопштене од друштва, ванбрачна деца, убице или самоубице. Ретко се дешавало да отац наложи да га сахране крај пута на породичној њиви, у сумњи да ће син прокоцкати или проћердати имање.

Данас, када су се друштвена правила променила оправданог разлога за „нове крајпуташе” нема. Иако ни Закон о сахрањивању и гробљима ову појаву не одобрава, то не спречава власнике имања да од своје деце захтевају да их баш ту сахране, па чак да и за живота себи подижу споменике. Неки се одлучују да усред шуме посебно уреде део ливаде уз пут, ограде је и ту саграде велелепно породично гробље, често величине оних у засеоцима. Намера им је да на тај начин потомке вежу за родитељску земљу (често муком зарађену радом у иностранству) и онемогуће их да је продају. Локално сујеверје одводи могуће купце од таквих парцела, јер нико не жели земљу на којој може да узбуди душу покојника.

Проблем настаје када треће или четврто колено потомака реши да имање раздели. Адвокат из Лознице наводи скорашњи случај када је више наследника имало право на једну парцелу чији је добар део заузимала породична гробница која се ту налази деценијама. Како је геометар утврдио да нова међа прелази преко једног гробног места суд је донео одлуку да се обави ексхумација спорног гроба. После извршене деобе сандук и споменик су премештени неколико метара даље, породична гробница подељена је на два дела новим власницима, а остатак имања понуђен је за продају.

Лознички адвокат присећа се и случајева када су наследници искористили закон у своју корист. Свесни да ће после смрти родитеља постати власници имања, и са јасном намером да их тада продају, потомци су тражили и добили судску забрану сахрањивања родитеља на имању, иако су „стари” већ кренули да себи за живота подижу споменик.

Српска православна црква није благословила обичај сахрањивања ван месних гробаља, али локални свештеници обављају обреде опела где год за тим има потребе. У почетку су били принуђени објективним околностима, планински засеоци далеко од месних гробаља, лоши временски услови. После Другог светског рата због непожељности верских обреда на јавним гробљима свештеници су вршили погребну службу тамо где је за то било простора, а најчешће на имању покојника.

Данас, иако се не слажу са жељом да неко буде сахрањен у окућници или ливади, кажу да не могу да одбију јер свака крштена особа има право на опело. Писане забране за свештенике нема, а како је Црква потпуно одвојена од гробља као државног добра, препреке да се обред обави нема.

Помало бизарни локални обичаји и непоштовање закона довели су до тога да путник намерник у вечерњим сатима када сенке завладају напуштеним путевима има осећај да километрима пролази кроз непрегледно гробље коме нема ни почетка ни краја.