Гасом на Балкан

У Путиновим рукама, руски гас је оружје. Предмет расправе може бити само то, у кога је оно и из ког разлога у неком тренутку нациљано.
После подршке Украјинаца Јушченку, у њиховој прозападној "револуцији" децембра 2004, украјински радијатори охлађени су већ у поноћ о Новој 2005. Москва је проценила да ће украјински грађани лакше променити компас, ако им се, присилним цвокотањем, "помогне" да схвате да су залутали.

Све то исто снашло је потом и Грузију, због политичке "непослушности" Сакашвилија. Међутим, рђаво по Грузине, током зиме остављени су и без струје. Русија се постарала и још раније купила кључни део грузијске електромреже. Касније је само окренула прекидач.

"Империја се обнавља, само на други начин", рекао је поводом тог уносног пазара на Кавказу руски "електричар" Чубајс.

Због противљења федерализацији Молдавије у корист (руски контролисаног) Придњестровља, Кишињев је добио висок рачун за гас. Али, последњи "кроше" Вароњину, задат је ипак потпуном обуставом увоза молдавског вина и истеривањем из Русије свих тамо запослених Молдаваца.

Вино и зараде из Русије су главни приход сиромашне Молдавије. Вино је овог пута било напрасно "неисправно", исто као што је изнебуха "утврђено" и да радници немају боравишне дозволе.

Гасовод до Немачке (Северни поток) пружен је дном Балтика, у намери да се заобиђу балтичке земље и Пољска. Кроз Пољску пролази "совјетски" гасовод за Немачку, Јамал. Политичка поента Северног потока је, међутим, у могућности да се гас западним државама пропусти и мимо Пољске, у случају да Москва некада примени притисак на Варшаву – и реши да "заврне" Јамал.

Пропуштање гаса право Немачкој (и оданде, Холандији и Британији), има изразит геополитички контекст. Оно изражава покушај Москве да себи изабере за партнере "важније" наспрам "мање важних" партнера. Обично земље "старог Запада", насупрот новоприспелим. Затим, оне с којима се тобоже може говорити разумно, уместо "антируских ксенофоба" ( како се Јастржембски једанпут изразио о Пољској ).

Европи од 27 чланица Русија заправо добацује поводе за раздор. Москва рачуна да ће, временом, тиме можда и поништити, или бар ублажити ефекат пребега источњака под кишобран Запада.

Јужни поток, провучен дном Црног мора до Бугарске, сличан је политички пројекат. Први уочљив циљ јесте да се Јужним потоком учини неисплативом инвестиција у Набуко, проводник којим би се Европа напојила гасом независно од Русије, директно из Каспија. Тиме би се ЕУ могла осећати мало сигурнијом, у случају уцењивања.

Али, Јужни поток има и далекосежнији циљ – да Русију убаци у борбу за "западни Балкан", пре него што се Србија и остатак тог простора укључе у Европу и структуре Запада. "Пролаз Јужног потока кроз Србију", тачније гасоводног цревуљка који би ушао још у Републику Српску, унутар БиХ (негде из Бугарске, с трасе огранка кроз Румунију и Мађарску према Аустрији, подробности се не објављују!), требало би да придода аргумент тврдњи да Србима није место у Европској унији (Запад је зло, уједињеност Европе је привремена!).

Усредсређена на простор, Москва очигледно запажа да збивања примичу српске актере критичном опредељењу, с вероватно дугорочним последицама. Стиче се утисак да Русија верује у јачање снага континуитета, на антизападном курсу Милошевића из 1989. Она жели да у правом тренутку придода њиховој политичкој тежини. Бар док не прође критична прилика "избора правца" и не успостави се зависност – рецимо, руским преузимањем националног гасног монопола.