Песник не даје алиби

Реаговања на текст „Српски феномен” објављен 6. августа

„Јован Дучић је говорио да су Хрвати најхрабрији народ на свету, ’не зато што се ничега не боје, него зато што се ничега не стиде’”...

Овом реченицом почиње текст под насловом „Српски феномен“ који је објављен у „Политици“ 6. августа 2009. године у рубрици „Погледи“. У њему се, поводом 14. годишњице војне акције „Олуја“ и прославе хрватског државног празника „Дана победе и домовинске захвалности“, отворено заговара мржња према хрватском народу.

Позивање на Дучића не може да послужи као „алиби“. Много већи песници од Дучића су рекли много горе ствари о разним народима, Јеврејима, на пример. То не користи или, прецизније речено, не злоупотребљава нико ко држи до система вредности у којем су заговарање и подстицање националне, расне и верске мржње санкционисани као неморална и кривична дела.

Заклањање иза псеудоалибија типа „то је он рекао“ такође је изговор који не може да амнестира уредника. Јер, уредник је тај који одлучује, и одговоран је – у складу са законом и медијским моралним кодексом – да ли ће да објави или неће све оно што му неко понуди.

Злочини који су почињени током операције „Олуја“ и других војних операција на тлу Хрватске над недужним српским цивилима такође не могу да послуже као „алиби“ ни аутору текста „Српски феномен“, а ни уреднику који је тај текст пустио. Хрвати се, ан блок, не могу означити као народ који се „ничега не стиди“, а то ће рећи – као неморалан. Исто важи и за друге народе.

За недела која су током „Олује“ и других војних операција на тлу Хрватске завила у црно недужно српско становништво данас пред Хашким трибуналом одговарају тројица хрватских генерала. Пристојан свет их се у Хрватској стиди. А таквих није мало. Напротив. Исто важи и у Србији када се помену „јунаци“ разарања Вуковара, Дубровника, геноцида почињеног у Сребреници...

Јан Бриза, новинар из Новог Сада