Даунов синдром није препрека за посао

Александри Павловић (26) рођеној са Дауновим синдромом, пре 10 месеци живот се драстично променио набоље. Од тада по два сата дневно ради у продавници „Аксесорајз” у београдској Кнез-Михаиловој улици. Ово јој је први посао, а добила га је преко невладине организације Креативно-едукативног центра за ментално недовољно развијене особе, који је до сада у различитим фирмама радно ангажовао 80 младих. Александра је била учесница програма обуке за стицање радних вештина коју ова београдска невладина организација нуди особама са тешкоћама у интелектуалном развоју.

– Сви су задовољни са мном. Стављам коцкице са конфекцијским бројевима на вешалице и слажем ешарпе, хаљине, накит... Лепо ми је што радим! И моји родитељи су пресрећни. А кад дођем кући, ручам, решавам осмосмерке и помажем мами – прича за „Политику” Александра Павловић.

Невена Јовановић (24) такође ради у „Аксесорајзу”, успут брине о Александри и труди се да се њене радне навике још више учврсте. Помаже јој на основу сопственог искуства – и њен млађи брат пати од Дауновог синдрома. За своју колегиницу има само речи хвале. Каже да је за протеклих 10 месеци увелико напредовала и да је радна инклузија уродила плодом.

– Ретко се дешавало да купци Александру гледају чудно, или да се уплаше. Људи на њу јако добро реагују, чак је питају и за савет. А Александра успева све да им покаже – објашњава Невена Јовановић.

Према њеним речима, људима попут Александре слагање одеће и свакодневне провере да ли су „зујалице” на месту није досадно. Они доводе до перфекције послове које би људи који нису ометени у развоју радили без мотива.

На идеју да оснује овај центар и тако ментално недовољно развијеној деци и омладини побољша квалитет живота, и укључи их у друштво, како и заслужују, дошла је пре седам година са групом истомишљеника Маргарета Кецман, балерина у пензији. Иако су неке њене замисли, укључујући и запошљавање људи ометених у менталном развоју, на почетку наилазиле на жесток отпор, она је ипак успела да их реализује.

– Од самог почетка, стручњаци у центру су запазили да људи ометени у развоју могу да се баве једноставним, а важним пословима у производњи и услужним делатностима. Увели смо зато разне врсте радионица, симулирајући радну средину, где се они оспособљавају за одређени посао. Деца праве предмете, а истовремено радимо и на њиховој социјализацији, мотивацији, комуникацији... На свака два сата се смењују активности, које организују дефектолози, психолози, логопеди, социјални радници и уметници. Учесници радионица цртају честитке, вајају глину, фотографишу, вежбају кухињске послове – истиче Маргарета Кецман.

Неколико година од оснивања ове невладине организације, почео је програм правог радног ангажовања особа ометених у развоју. Са Мекдоналдсом сарадња је успостављена 2004. године. Сада су им партнери и Делта холдинг, Клинички центар Србије, Хоум центар, Паркинг сервис и многе друге велике компаније. Штићеници овог центра раде као хигијеничари, помоћни радници у кухињама и пекарама, кафе-куварице, курири... Помажу и у ауто-перионицама, у производњи обуће, фотокопирају документа, ређају робу по полицама, превозе пацијенте на колицима и носилима, сређују картотеке... Неки се одлично сналазе и на компјутеру.

Због законских ограничења, од свих људи са менталним потешкоћама, само особе које су лако ометене у развоју могу имати стални посао, па само седморо учесника програма тима Маргарете Кецман има радну књижицу. Ипак, сви млади који раде добијају адекватне награде, кроз излете, поклоне, а кад га има, и новац.

– Истичем да њихов рад није експлоатисан. Постали су срећнији и испуњенији. Стекли су самопоуздање и висок степен мотивације. Постали су и комуникативнији. Њихове породице сада су растерећеније и прихватају да су њихова деца као и остала. Радни колективи добро су их прихватили на радним местима – прича Маргарета Кецман.

Залагање грађана окупљених под кровом ове невладине организације да реше један од горућих проблема друштва наградила је у јуну Ерсте фондација. На њеном конкурсу за друштвене интеграције, Центар је освојио трећу награду и 20.000 евра. Овај новац ће им итекако помоћи у свакодневном раду, а када би добили и адекватнији простор, све би било још и боље, закључује Маргарета Кецман.

Тереза Бојковић