Ноћ кад је подељен Берлин

БЕРЛИН – Тог 13. августа 1961. године источни Немци су се пробудили затворени у совјетском сектору Берлина, одсечени током ноћи од породица и пријатеља у западном делу града.

Источна Немачка одлучила је тог лета да прекине егзодус свог становништва које је више волело слободу и благостање Савезне Републике Немачке од строгости совјетске зоне.

Берлин, подељен после Другог светског рата на две окупационе зоне, био је место где су пребези били најуочљивији и најчешћи.

У највећој тајности десетине хиљада људи ангажовано је да на брзину подигне у ноћи између 12. и 13. августа бодљикаву жицу и да буквално зацементира поделу Европе у Хладном рату.

Мало по мало километри бодљикаве жице замењени су бетонским зидом дугим 43 километара. Хиљаде наоружаних људи са наредбом да ухапсе или убију сваког бегунца, чували су ту „баријеру антифашистичке заштите”.

То ипак није спречило да скоро 5.000 људи успе да побегне пролазећи изнад, кроз или чак испод зида, до његовог рушења 1989. године, а стотине њих су у том покушају изгубили живот.

Међу настрадалима је и 15-месечни Холгер Х. кога је мајка, сакривена у камиону, нехотице угушила, у страху да ће његов плач чути чувари који су претресали возило.

Слике становника улице Бернауерштасе, која се протезала дуж нове границе, како скачу кроз прозоре у мреже ватрогасаца у западном Берлину обишле су свет.

Као и већина становника Берлина Фрида Науман, која је тада била студент, није знала шта ће се догодити.

„Разговарала сам са свештеником своје парохије 12. августа. Он није знао ништа, као и нико од нас”, рекла је она агенцији Франс прес.

Карола Хабеданк (55) имала је среће. Пријатељи њених родитеља из западног Берлина начули су гласине о изградњи зида. Они су им обезбедили личне карте са којима је цела породица побегла.

„Без њих бих била заробљена на истоку сво то време”, рекла је Карола али и изразила жаљење за многе пријатеље који су остали у њеној стамбеној згради и које више није видела.

Она је рекла да случај њихове породице није био изолован и да су били чести потези солидарности са становницима источног Берлина.

Становница тог граничног дела града Фрида Шулце (77), била је буквално располовјена између истока и запада: са једне стране су је комунистички чувари држали за руке и покушавали да је задрже, а са друге су је западнонемачки ватрогасци вукли за ноге у супротном смеру.

Међу инвентивнијим начинима да се прескочи зид је својеврсна жичара направљена тако што је кабл развучен из тоалета једног министарства преко кога је успела да побегне цела породица.

Други су побегли пливајући док источнонемачке власти нису поставиле металну баријеру дуж реке Спре која пролази кроз Берлин.

Десет тунела изграђено је испод зида који су омогућили масовна бекства, укључујући и бекство 57 људи из подрума једне куће која се налазила близу зида 1964 године.

У Берлину су данас видљиви само неки остаци зида, али то не значи да је подела потпуно избрисана, сматрају многи Немци.

„Мислим да никад нисам толико плакала као кад је пао зид, то је било фантастично. Али мислим да јединство које данас имамо још није завладало у свим главама”, сматра Карола Хабеданк.

Грађани Берлина ће у новембру ове године славити две деценије од пада Берлинског зида али многи су још увек обележени летом 1961. године када је осванула ограда од бодљикаве жице и брутално поделила њихов град.