Noć kad je podeljen Berlin

BERLIN – Tog 13. avgusta 1961. godine istočni Nemci su se probudili zatvoreni u sovjetskom sektoru Berlina, odsečeni tokom noći od porodica i prijatelja u zapadnom delu grada.

Istočna Nemačka odlučila je tog leta da prekine egzodus svog stanovništva koje je više volelo slobodu i blagostanje Savezne Republike Nemačke od strogosti sovjetske zone.

Berlin, podeljen posle Drugog svetskog rata na dve okupacione zone, bio je mesto gde su prebezi bili najuočljiviji i najčešći.

U najvećoj tajnosti desetine hiljada ljudi angažovano je da na brzinu podigne u noći između 12. i 13. avgusta bodljikavu žicu i da bukvalno zacementira podelu Evrope u Hladnom ratu.

Malo po malo kilometri bodljikave žice zamenjeni su betonskim zidom dugim 43 kilometara. Hiljade naoružanih ljudi sa naredbom da uhapse ili ubiju svakog begunca, čuvali su tu „barijeru antifašističke zaštite”.

To ipak nije sprečilo da skoro 5.000 ljudi uspe da pobegne prolazeći iznad, kroz ili čak ispod zida, do njegovog rušenja 1989. godine, a stotine njih su u tom pokušaju izgubili život.

Među nastradalima je i 15-mesečni Holger H. koga je majka, sakrivena u kamionu, nehotice ugušila, u strahu da će njegov plač čuti čuvari koji su pretresali vozilo.

Slike stanovnika ulice Bernauerštase, koja se protezala duž nove granice, kako skaču kroz prozore u mreže vatrogasaca u zapadnom Berlinu obišle su svet.

Kao i većina stanovnika Berlina Frida Nauman, koja je tada bila student, nije znala šta će se dogoditi.

„Razgovarala sam sa sveštenikom svoje parohije 12. avgusta. On nije znao ništa, kao i niko od nas”, rekla je ona agenciji Frans pres.

Karola Habedank (55) imala je sreće. Prijatelji njenih roditelja iz zapadnog Berlina načuli su glasine o izgradnji zida. Oni su im obezbedili lične karte sa kojima je cela porodica pobegla.

„Bez njih bih bila zarobljena na istoku svo to vreme”, rekla je Karola ali i izrazila žaljenje za mnoge prijatelje koji su ostali u njenoj stambenoj zgradi i koje više nije videla.

Ona je rekla da slučaj njihove porodice nije bio izolovan i da su bili česti potezi solidarnosti sa stanovnicima istočnog Berlina.

Stanovnica tog graničnog dela grada Frida Šulce (77), bila je bukvalno raspolovjena između istoka i zapada: sa jedne strane su je komunistički čuvari držali za ruke i pokušavali da je zadrže, a sa druge su je zapadnonemački vatrogasci vukli za noge u suprotnom smeru.

Među inventivnijim načinima da se preskoči zid je svojevrsna žičara napravljena tako što je kabl razvučen iz toaleta jednog ministarstva preko koga je uspela da pobegne cela porodica.

Drugi su pobegli plivajući dok istočnonemačke vlasti nisu postavile metalnu barijeru duž reke Spre koja prolazi kroz Berlin.

Deset tunela izgrađeno je ispod zida koji su omogućili masovna bekstva, uključujući i bekstvo 57 ljudi iz podruma jedne kuće koja se nalazila blizu zida 1964 godine.

U Berlinu su danas vidljivi samo neki ostaci zida, ali to ne znači da je podela potpuno izbrisana, smatraju mnogi Nemci.

„Mislim da nikad nisam toliko plakala kao kad je pao zid, to je bilo fantastično. Ali mislim da jedinstvo koje danas imamo još nije zavladalo u svim glavama”, smatra Karola Habedank.

Građani Berlina će u novembru ove godine slaviti dve decenije od pada Berlinskog zida ali mnogi su još uvek obeleženi letom 1961. godine kada je osvanula ograda od bodljikave žice i brutalno podelila njihov grad.