Одричем се права да знам све

Пре извесног времена био сам изненађен једном крајње необичном вешћу емитованом у Дневнику 2 РТС-a. Зашто необичном? Па, уместо честих вести о рушењима и несрећама широм света, приказана је репортажа о управо завршеном импресивном здању Концертног центра у Копенхагену. Уз подужи осврт на функционалне и ликовне врлине објекта, наведено је и име пројектанта – познатог француског архитекте Жана Нувела.

Помислио сам да је то можда програмска прекретница и да ћемо чешће виђати прилоге који афирмишу успешне неимарске подухвате. Међутим наш Јавни сервис је упорно наставио са праксом да у својим информативним емисијама у вестима из иностранства, уз преглед политичких и економских догађаја, највише пажње усмерава на збивања из домена „црне хронике”. Тако, скоро свакодневно, гледамо, на пример, рушење стамбене зграде у Каиру, нестајање кућа у поплавама на Хаитију, рушилачки напад на полицијску станицу у Пакистану, пожар у згради за старе особе негде у Белгији, пад моста у планинском пределу Перуа... Овакви догађаји, који су најчешће праћени људским жртвама, свакодневним приказивањем тешко да код гледалаца изазивају ишта друго осим свикнутог равнодушног праћења. Уосталом, нема,доиста, ниједног разложног оправдања да се у наш живот, поред вести и призора са бројних несрећних догађаја у нашој земљи, уносе још и депресивни тоновидеструкција и трагедија из крајева за које многи од нас нису ни чули.

Ако се у трци за повећаним тиражом или већом гледаности мноштво информативних медија у свету, па добар број и наших, држи гесла да је лоша вест добра вест, не мора и наш Јавни сервис да се поводи за таквим ставом. На често понављан слоган РТС-а да је „моје право да знам све”, ја се ево одричем тог права и нека мој уредно плаћани Јавни сервис слободно престане да ме обавештава, било речју било сликом, о несрећама на разним странама белога света – преузетих, очито лако и јевтино, из обилних понуда иностраних агенција.

Данијел Либескинд, архитекта из самог светског врха, био је, током протекле године, чак у три маха гост Београда (што је РТС, иначе, информативно лепо пропратио) и у својим иступањима посебно је наглашавао да архитектуру схвата као изузетно оптимистичку уметност која то својство изражава креативним градитељским чином. Архитектура данас уистину доживљава планетарну афирмацију и популарност, па се широм света подижу атрактивне грађевине које постају ликовни симболи градова, земаља, па и континената. Последњих година и код нас су изграђени или се граде бројни објекти разноврсне намене који се истичу својим обликовним, грађевинским и технолошким квалитетима. И, уместо да нам у информативним емисијама, макар и у кратким освртима, представљају ту лепу страну архитектуре, уредници РТС-а се радије, скоро опсесивно, опредељују за њену супротност – ломове, паљења, рушења или афере везане за манипулације са локацијама, дозволама, уговорима...

Добар је обичај да се у информативним емисијама РТС-а пригодним прилозима и освртима пропрате позоришне представе, концерти или изложбе, уз обавезно помињање њихових актера или аутора. Не сећам се, међутим, да се то икад догодило са неком грађевином и њеним аутором, а градови су заправо велике динамичне архитектонске изложбе и заслужују да се повремено и у њима запази неко успело дело и, заједно са аутором, прикаже гледаоцима. То би свакако допринело афирмацији области која има битну улогу у креирању наше животне средине, а истицање оних најбољих дало би подстрек и другим архитектонским делатницима за амбициознији професионални рад.