Odričem se prava da znam sve

Pre izvesnog vremena bio sam iznenađen jednom krajnje neobičnom vešću emitovanom u Dnevniku 2 RTS-a. Zašto neobičnom? Pa, umesto čestih vesti o rušenjima i nesrećama širom sveta, prikazana je reportaža o upravo završenom impresivnom zdanju Koncertnog centra u Kopenhagenu. Uz poduži osvrt na funkcionalne i likovne vrline objekta, navedeno je i ime projektanta – poznatog francuskog arhitekte Žana Nuvela.

Pomislio sam da je to možda programska prekretnica i da ćemo češće viđati priloge koji afirmišu uspešne neimarske poduhvate. Međutim naš Javni servis je uporno nastavio sa praksom da u svojim informativnim emisijama u vestima iz inostranstva, uz pregled političkih i ekonomskih događaja, najviše pažnje usmerava na zbivanja iz domena „crne hronike”. Tako, skoro svakodnevno, gledamo, na primer, rušenje stambene zgrade u Kairu, nestajanje kuća u poplavama na Haitiju, rušilački napad na policijsku stanicu u Pakistanu, požar u zgradi za stare osobe negde u Belgiji, pad mosta u planinskom predelu Perua... Ovakvi događaji, koji su najčešće praćeni ljudskim žrtvama, svakodnevnim prikazivanjem teško da kod gledalaca izazivaju išta drugo osim sviknutog ravnodušnog praćenja. Uostalom, nema,doista, nijednog razložnog opravdanja da se u naš život, pored vesti i prizora sa brojnih nesrećnih događaja u našoj zemlji, unose još i depresivni tonovidestrukcija i tragedija iz krajeva za koje mnogi od nas nisu ni čuli.

Ako se u trci za povećanim tiražom ili većom gledanosti mnoštvo informativnih medija u svetu, pa dobar broj i naših, drži gesla da je loša vest dobra vest, ne mora i naš Javni servis da se povodi za takvim stavom. Na često ponavljan slogan RTS-a da je „moje pravo da znam sve”, ja se evo odričem tog prava i neka moj uredno plaćani Javni servis slobodno prestane da me obaveštava, bilo rečju bilo slikom, o nesrećama na raznim stranama beloga sveta – preuzetih, očito lako i jevtino, iz obilnih ponuda inostranih agencija.

Danijel Libeskind, arhitekta iz samog svetskog vrha, bio je, tokom protekle godine, čak u tri maha gost Beograda (što je RTS, inače, informativno lepo propratio) i u svojim istupanjima posebno je naglašavao da arhitekturu shvata kao izuzetno optimističku umetnost koja to svojstvo izražava kreativnim graditeljskim činom. Arhitektura danas uistinu doživljava planetarnu afirmaciju i popularnost, pa se širom sveta podižu atraktivne građevine koje postaju likovni simboli gradova, zemalja, pa i kontinenata. Poslednjih godina i kod nas su izgrađeni ili se grade brojni objekti raznovrsne namene koji se ističu svojim oblikovnim, građevinskim i tehnološkim kvalitetima. I, umesto da nam u informativnim emisijama, makar i u kratkim osvrtima, predstavljaju tu lepu stranu arhitekture, urednici RTS-a se radije, skoro opsesivno, opredeljuju za njenu suprotnost – lomove, paljenja, rušenja ili afere vezane za manipulacije sa lokacijama, dozvolama, ugovorima...

Dobar je običaj da se u informativnim emisijama RTS-a prigodnim prilozima i osvrtima proprate pozorišne predstave, koncerti ili izložbe, uz obavezno pominjanje njihovih aktera ili autora. Ne sećam se, međutim, da se to ikad dogodilo sa nekom građevinom i njenim autorom, a gradovi su zapravo velike dinamične arhitektonske izložbe i zaslužuju da se povremeno i u njima zapazi neko uspelo delo i, zajedno sa autorom, prikaže gledaocima. To bi svakako doprinelo afirmaciji oblasti koja ima bitnu ulogu u kreiranju naše životne sredine, a isticanje onih najboljih dalo bi podstrek i drugim arhitektonskim delatnicima za ambiciozniji profesionalni rad.