Проширена породица

Понекад се од права, а нарочито од кривичног права исувише очекује или се оно толико оптерећује да то може довести у питање његову ефикасну примену. Чак ни правници, а камоли правни лаици некад не увиђају да не мора баш све да буде кривично дело, а да неке олако написане правне норме могу у пракси изазивати велике проблеме. Интересантан је случај са кривичним делом насиља у породици у вези са тим ко се може сматрати чланом породице. Према Породичном закону, а он има значаја и у односу на питање ко може учинити кривично дело насиља у породици, те ко може да буде жртва тог кривичног дела, ту спада врло широк круг особа.

Чланови породице су и особе које су биле или јесу у међусобној сексуалној или у емотивној вези, чак и ако никада нису живеле заједно. Ово је невероватно ширење појма члана породице, које је у пракси скоро непримењиво, а скопчано је са озбиљним апсурдима. Тако су на пример, за сва времена (п)остали чланови породице ђаци који су током срећних школских дана једно друго симпатисали или се волели и тако били у емотивној вези, иако никада нису имали и сексуалну везу, а камоли да су живели заједно. Ствар се још више компликује када схватимо да, иако је законодавац очигледно мислио на „топла” осећања, типа љубави, наклоности и томе слично, емоције могу постојати било као позитивне, било као негативне. И онда када између двоје људи постоји емотивна веза заснована на узајамној мржњи, они су сходно правилима нашег Породичног закона чланови породице. Прилично апсурдно, а неко би рекао и перверзно, али могући су и апсурднији примери.

Још је горе с људима који су било када били у сексуалној вези, без обзира на то да ли су међу њима постојале и емоције и да ли су икада живели заједно. Свако ко је био иоле промискуитетнији, проширио је своју „породицу” за сва времена. Проститутка и њена „муштерија”, који су на „тржишној основи” били у сексуалној вези, наравно без икаквих емоција, остају једно другом заувек чланови породице. Ако би овакви „чланови породице”, било када у будућности, дакле и више деценија након ступања у „породичне односе”, применом насиља, дрским понашањем или другим радњама утврђеним у Кривичном законику, угрозили спокојство, телесни интегритет или душевно стање „члана своје породице”, они не само да би могли, већ би, ако би за то било довољно доказа, морали бити кривично гоњени. Гонио би их јавни тужилац, јер се ради о кривичном делу за које се гони по службеној дужности и воља оштећеног уопште није од значаја, иако би се иначе, да нису у питању „чланови породице”, за већину радњи које спадају у основни облик овог кривичног дела, гонило само по приватној тужби.

Добро је што се у предлогу Закона о изменама и допунама Кривичног законика рационално сужава појам члана породице, па се захтева да између особа ипак постоји заједнички живот, а искључује се и небулозна могућност да алтернативним постојањем емотивне или сексуалне везе настане „породични” однос. То не значи да Кривични законик више неће штитити особе које су биле у брачној или ванбрачној заједници, а више не живе заједно, односно особе које су било када и у било ком контексту, имале емотивну или сексуалну везу, а никада нису живеле у истом породичном домаћинству, али се тада не би радило о насиљу у породици, већ о неком другом кривичном делу, а увек може постојати и прекршај, за који се гони по службеној дужности.

Насиље у породици је стара и изузетно ружна појава, која је у пракси свакако постојала и пре него што је пре свега неколико година у наше кривично законодавство унето посебно кривично дело те врсте и оно би требало да остане посебно кривично дело, али га не треба компромитовати претераним ширењем појма члана породице. Заштита жртава насиља, па и насиља у породици се најефектније може остварити бољим правилима кривичног поступка и адекватнијом праксом службених актера тог поступка.

професор Правног факултетаУниверзитета у Београду