Proširena porodica

Ponekad se od prava, a naročito od krivičnog prava isuviše očekuje ili se ono toliko opterećuje da to može dovesti u pitanje njegovu efikasnu primenu. Čak ni pravnici, a kamoli pravni laici nekad ne uviđaju da ne mora baš sve da bude krivično delo, a da neke olako napisane pravne norme mogu u praksi izazivati velike probleme. Interesantan je slučaj sa krivičnim delom nasilja u porodici u vezi sa tim ko se može smatrati članom porodice. Prema Porodičnom zakonu, a on ima značaja i u odnosu na pitanje ko može učiniti krivično delo nasilja u porodici, te ko može da bude žrtva tog krivičnog dela, tu spada vrlo širok krug osoba.

Članovi porodice su i osobe koje su bile ili jesu u međusobnoj seksualnoj ili u emotivnoj vezi, čak i ako nikada nisu živele zajedno. Ovo je neverovatno širenje pojma člana porodice, koje je u praksi skoro neprimenjivo, a skopčano je sa ozbiljnim apsurdima. Tako su na primer, za sva vremena (p)ostali članovi porodice đaci koji su tokom srećnih školskih dana jedno drugo simpatisali ili se voleli i tako bili u emotivnoj vezi, iako nikada nisu imali i seksualnu vezu, a kamoli da su živeli zajedno. Stvar se još više komplikuje kada shvatimo da, iako je zakonodavac očigledno mislio na „topla” osećanja, tipa ljubavi, naklonosti i tome slično, emocije mogu postojati bilo kao pozitivne, bilo kao negativne. I onda kada između dvoje ljudi postoji emotivna veza zasnovana na uzajamnoj mržnji, oni su shodno pravilima našeg Porodičnog zakona članovi porodice. Prilično apsurdno, a neko bi rekao i perverzno, ali mogući su i apsurdniji primeri.

Još je gore s ljudima koji su bilo kada bili u seksualnoj vezi, bez obzira na to da li su među njima postojale i emocije i da li su ikada živeli zajedno. Svako ko je bio iole promiskuitetniji, proširio je svoju „porodicu” za sva vremena. Prostitutka i njena „mušterija”, koji su na „tržišnoj osnovi” bili u seksualnoj vezi, naravno bez ikakvih emocija, ostaju jedno drugom zauvek članovi porodice. Ako bi ovakvi „članovi porodice”, bilo kada u budućnosti, dakle i više decenija nakon stupanja u „porodične odnose”, primenom nasilja, drskim ponašanjem ili drugim radnjama utvrđenim u Krivičnom zakoniku, ugrozili spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje „člana svoje porodice”, oni ne samo da bi mogli, već bi, ako bi za to bilo dovoljno dokaza, morali biti krivično gonjeni. Gonio bi ih javni tužilac, jer se radi o krivičnom delu za koje se goni po službenoj dužnosti i volja oštećenog uopšte nije od značaja, iako bi se inače, da nisu u pitanju „članovi porodice”, za većinu radnji koje spadaju u osnovni oblik ovog krivičnog dela, gonilo samo po privatnoj tužbi.

Dobro je što se u predlogu Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika racionalno sužava pojam člana porodice, pa se zahteva da između osoba ipak postoji zajednički život, a isključuje se i nebulozna mogućnost da alternativnim postojanjem emotivne ili seksualne veze nastane „porodični” odnos. To ne znači da Krivični zakonik više neće štititi osobe koje su bile u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, a više ne žive zajedno, odnosno osobe koje su bilo kada i u bilo kom kontekstu, imale emotivnu ili seksualnu vezu, a nikada nisu živele u istom porodičnom domaćinstvu, ali se tada ne bi radilo o nasilju u porodici, već o nekom drugom krivičnom delu, a uvek može postojati i prekršaj, za koji se goni po službenoj dužnosti.

Nasilje u porodici je stara i izuzetno ružna pojava, koja je u praksi svakako postojala i pre nego što je pre svega nekoliko godina u naše krivično zakonodavstvo uneto posebno krivično delo te vrste i ono bi trebalo da ostane posebno krivično delo, ali ga ne treba kompromitovati preteranim širenjem pojma člana porodice. Zaštita žrtava nasilja, pa i nasilja u porodici se najefektnije može ostvariti boljim pravilima krivičnog postupka i adekvatnijom praksom službenih aktera tog postupka.

profesor Pravnog fakultetaUniverziteta u Beogradu