КОЛАРИЋУ, ПАНИЋУ...

Мало ко се још сећа да су представници цивилног друштва, професор Владимир Водинелић и Сњежана Миливојевић напустили РРА јер нису пристали на „привид независности“ и кршење професионалних стандардаJeдан од темеља демократије јесте контрола власти од стране независних институција и цивилног друштва. Да би се приказала као демократска, власт у Србији је формирала низ државних институција, такозвану четврту грану власти, које би требало да контролишу пре свега рад владе. То није ишло лако, отпор „система“ је био спонтан и жилав,али постепено се број „контролних“ институција повећавао. Тако се данас против корупције боре и Савет и Агенција, имамо Омбудсмана и Повереника за слободан приступ информацијама, добили смо и Ревизора, РРА, контролишу се јавне набавке...

Али само постојање ових институција не значи ништа уколико им се не омогуће услови за рад. Притом не мислим на канцеларију, столицу, компјутер и телефон,него пре свега на политичку вољу и законски оквир који треба да у потпуности поштују и примењују све државне институције. Данас се важна борба за очувањепостигнутог и даљи развој Србије као демократског друштва води на пољу борбе за опстанак и слободан рад независних институција.

Занимљиво је да су на водеће функције независних институција именовани људи високог професионалног знања који углавном имају пуно поштовање и одличну комуникацију са оном „другом страном која стално зановета и критикује“. Као да је намера власти била да на тај начин покаже озбиљност својих намера и да истовремено унапред умири јавност. Сада се чини да власт није веровала и у морални интегритет „именованих кадрова“, напросто нису имали сличан пример у свом окружењу и искуству. Време је показало да упркос страшној моралној трулежи која је изјела Србију и данас постоје људи који не пристају да за адекватну накнаду и статус учествују у симулацији демократије,већ желе да у пракси спроводе принципе у које верују.

Мало ко се још сећа да су представници цивилног друштва, професор Владимир Водинелић и Сњежана Миливојевић напустили РРА јер нису пристали на „привид независности“ и кршење професионалних стандарда. Нису желели да дају стручни и политички легитимитет политици и одлукама које су очигледно изван етичких, европских и светских стандарда.

Та и сличне „непријатне” епизоде су забашурене и изгледа успешно гурнуте у заборав. Онда им се догодила Верица Бараћ против чије доследности и упорности још нису нашли адекватну вакцину. Она је одбацила тактику повлачења пред ароганцијом власти и упркос свимнапоримада јој се загорча живот,она неће одустатиод посла који јојје поверен. Чињеница да још увек није смењена говори нам да власт ипак води рачуна о реакцијама јавности. Јер на изненађење многих и госпођа Бараћ,и повереник Швабић,и омбудсман Јанковић својим принципијелним радом су стекли велики углед, да не кажем популарност у јавности.

Све ово пишем у контексту расправе у медијима о Закону о класификацији и заштити тајних података у којој учествују,с једне стране,Председник радне групе за израду тог Закона и,с друге,Омбудсман, Повереник и два члана радне групе који су у радној представљали цивилно друштво и поднели оставке. Одмах треба рећи да то није јавна расправа него расправа у јавности, дакле ванинституционална размена не само стручних аргумената,већ и личних квалификација и понеке увреде. Поучене искуством Закона о информисању и „законитом“ али морално недопустивом поделом станова, институције и политичке партије ћуте. Слутим да ће врло скоро, као да се ништа догодило није, од стране надлежног Министарства правде бити покренута права јавна расправа у којој ће онако колатерално,али само привремено да се јавност умири, бити жртвован Председник радне групе.

Ово би био само још један део нашег политичког фолклора у коме се доносе одлуке и закони за које се унапред зна да ће морати да се мењају,да није реч о једном од темељних демократских права грађана да ЗНАЈУ како им функционише држава укључујући и „службе“. Уколико се прихвате решења која ће неоправдано ограничавати цивилну контролу „служби“, одржаће се клима несигурности и незаштићености грађана која производи страх и послушнике. А то нису слобода и демократија.

Управо се поводом Дана младих у медијима наводе истраживања која показују да су млади у Србији апатични, демотивисани и да у свој земљи не виде перспективу за будући живот.

Не знам тачно какве то везе има са овим текстом, али... Ето.