Влада као народна канцеларија

Ових да­на је по­кре­ну­то пи­та­ње на­чи­на до­де­љи­ва­ња слу­жбе­них ста­но­ва у Вла­ди Ср­би­је.

Ме­ха­ни­зам от­ку­пљи­ва­ња ста­но­ва по по­ре­ској а не по тр­жи­шној вред­но­сти ве­о­ма је јед­но­ста­ван и ла­ко спро­во­дљив, а при том све се од­ви­ја у ле­га­ли­стич­ким окви­ри­ма и узу­си­ма прав­не др­жа­ве ка­ко то и при­ли­чи др­жав­ним функ­ци­о­не­ри­ма и на­шим па­три­о­та­ма ко­ји­ма је по­што­ва­ње и спро­во­ђе­ње ле­га­ли­зма глав­но по­ли­тич­ко упо­ри­ште и осло­нац.

Уред­бу о рас­по­де­ли др­жав­них ста­но­ва ко­ју је ина­че Устав­ни суд про­гла­сио не­у­став­ном ре­ак­ти­ви­ра­ла је ле­га­ли­стич­ка вла­да Во­ји­сла­ва Ко­шту­ни­це без об­зи­ра на то што је она до­не­та 2002. го­ди­не у вре­ме вла­де Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа.

Чла­но­ви Уред­бе ко­ји су до­зво­ља­ва­ли от­куп ста­но­ва озна­че­ни су као не­у­став­ни, али без об­зи­ра на ова­кву од­лу­ку Устав­ног су­да у ја­ну­а­ру 2007. го­ди­не вла­да Во­ји­сла­ва Ко­шту­ни­це вра­ћа те не­у­став­не и не­за­ко­ни­те чла­но­ве Уред­бе и ти­ме отва­ра про­стор за од­ви­ја­ње не­сме­та­ног про­це­са от­ку­пљи­ва­ња ста­но­ва.

То је са­мо још је­дан до­каз ко­ли­ко су на­ши др­жав­ни ор­га­ни и по­ли­тич­ке пар­ти­је окре­ну­те за­шти­ти и на­ми­ри­ва­њу сво­јих уско­стра­нач­ких и лич­них ин­те­ре­са.

Тре­ба ре­ћи да је Де­мо­крат­ска стран­ка у то вре­ме би­ла у тој ко­а­ли­ци­о­ној вла­ди и ни­је по­кре­та­ла пи­та­ње ак­ти­ви­ра­ња не­у­став­них чла­но­ва Уред­бе о до­де­ли слу­жбе­них ста­но­ва.

Као и увек до са­да ме­ђу стран­ка­ма је вла­дао и вла­да пре­ћут­ни спо­ра­зум о не­на­па­да­њу и чу­ва­њу ко­а­ли­ци­о­ног је­дин­ства јер је­ди­но та­ко мо­же да функ­ци­о­ни­ше вла­да­ју­ћа ко­а­ли­ци­ја.

Ни по­де­ла ви­ше сто­ти­на ста­но­ва ни­је ве­ли­ка це­на ка­да је у пи­та­њу оства­ри­ва­ње ве­ли­ких на­ци­о­нал­них и др­жав­них ин­те­ре­са.

Ка­да је до­шло до по­сти­збор­них пре­гру­пи­са­ва­ња и пре­ра­спо­де­ле по­ли­тич­ке мо­ћи отва­ра се пи­та­ње спро­во­ђе­ња ове уред­бе.

Исти они ми­ни­стри ко­ји су се­де­ли у вла­ди у вре­ме ње­ног спро­во­ђе­ња са­да се за­ла­жу за ње­но уки­да­ње и не мо­гу да се на­чу­де ка­ко је мо­гло да се де­си да се та­ко по­вољ­но от­ку­пљу­ју др­жав­ни ста­но­ви. Ли­це­мер­ству и хи­по­кри­зи­ји као да не­ма кра­ја.

Рад­ни­ци ко­ји ина­че де­це­ни­ја­ма ра­де у вла­ди­ним слу­жба­ма оста­ја­ли су увек ван овог по­вла­шће­ног спи­ска јер су пред­ност има­ли и има­ју зна­чај­ни ка­дро­ви ко­ји су део упра­вљач­ке др­жав­не струк­ту­ре про­ис­те­кли пре­те­жно из вр­ха стра­нач­ких оли­гар­хи­ја и ко­те­ри­ја.

Шта би се де­си­ло да пред­сед­ник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је Бо­рис Та­дић ни­је ре­а­го­вао на текст об­ја­вљен у но­ви­на­ма.

Јед­но­став­но би се на­ста­ви­ла до­са­да­шња бе­ри­ћет­на прак­са от­ку­пљи­ва­ња ста­во­ва по при­ви­ле­го­ва­ним це­на­ма а ко­ју ни­јед­на стран­ка ни­је до­во­ди­ла у пи­та­ње. То је ста­ри и до­бро опро­ба­ни ре­цепт на­ми­ри­ва­ња „за­слу­жних” стра­нач­ких ка­дро­ва и обез­бе­ђи­ва­ње си­гур­них гла­со­ва и по­ли­тич­ке ло­јал­но­сти.

Бо­рис Та­дић као пред­сед­ник Де­мо­крат­ске стран­ке мо­рао је пре све­га по­кре­ну­ти и пи­та­ње од­го­вор­но­сти ка­дро­ва ове стран­ке ко­ји су би­ли део по­ли­тич­ке но­мен­кла­ту­ре ка­да су де­ље­ни и от­ку­пљи­ва­ни слу­жбе­ни ста­но­ви.

До­би­ли смо још је­дан ва­љан до­каз да наш си­стем не функ­ци­о­ни­ше и да се по­ли­ти­ка све ви­ше и све че­шће пре­тва­ра у низ мар­ке­тин­шких кам­па­ња без не­ког ствар­ног ефек­та и што је још ва­жни­је без ра­ди­кал­не из­ме­не на­чи­на функ­ци­о­ни­са­ња вла­да­ју­ћих струк­ту­ра што се овом при­ли­ком ви­де­ло на при­ме­ру спро­во­ђе­ња не­у­став­не Уред­бе о до­де­љи­ва­њу и от­ку­пу слу­жбе­них ста­но­ва.

Очи­глед­но је да на­ше де­мо­крат­ске ин­сти­ту­ци­је не функ­ци­о­ни­шу и да пред­сед­ник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је по­кре­ће ре­ша­ва­ње пи­та­ња ко­ја ни­су у ње­го­вој не­по­сред­ној над­ле­жно­сти али нам на тај на­чин де­мон­стри­ра функ­ци­о­ни­са­ње ме­ха­ни­за­ма пар­тиј­ске др­жа­ве и ап­со­лут­ну до­ми­на­ци­ју вла­да­ју­ће пар­ти­је над ле­гал­ним де­мо­крат­ским ин­сти­ту­ци­ја­ма ко­је су не­моћ­не и не­функ­ци­о­нал­не без пред­сед­нич­ког по­ли­тич­ког по­кро­ви­тељ­ства и ути­ца­ја.

Вла­да и њен пред­сед­ник ви­ше функ­ци­о­ни­шу као део На­род­не кан­це­ла­ри­је пред­сед­ни­ка Ре­пу­бли­ке Ср­би­је не­го као нај­ви­ша из­вр­шна власт у на­шој зе­мљи.

Ма­рин­ко М. Ву­чи­нић