Преводилац у сенци писца

Бисерки Рајчић, нашем у овом часу свакако најбољем и најугледнијем преводиоцу са пољског језика, недавно је припала најпрестижнија пољска награду за превођење, „Трансатлантик”, коју додељује Институт за књигу који се бави промоцијом пољске књижевности у свету.

„Трансатлантик” је Бисерка Рајчић добила захваљујући номинацији краковског и варшавског Удружења пољских писаца, Полонији Србије и подршци највећих пољских писаца, Ружевича, Шимборске, Загајевског, Липске и многих других.

Бисерка Рајчић превела је скоро 80 књига, написала и своје: „Пољска цивилизација”, „Мој Краков”, „Писма из Прага” и радио-драму „Шопен, Жорж Санд и њена деца”.

Опус редак, заиста за дивљење.

Што се тиче броја књига он се повећава, јер ми излазе књиге на којима сам радила деценијама, нпр. избори из поезије значајне пољске песникиње Јулије Хартвиг, вршњакиње Ружевича, и Шимборске и Јануша Шубера, рођеног 1949. године, посебног песника, на кога ми је скренуо пажњу Збигњев Херберт. Изашла ми је и најновија збирка Шимборске „Овде”, а ускоро ће и Тадеуша Ружевича „Купи мачку у џаку”. Изашла ми је Антологија пољског есеја на којој сам радила тридесетак година. Изаћи ће ми две двотомне антологије, прва посвећена пољској међуратној авангарди од 1917. до 1939. која обухвата програме и манифесте свих области уметности и антологију поезије, а друга антологију пољске науке о књижевности (45 аутора). У дуго рађене књиге спадају и моја књига „Писма из Пољске” и књига интервјуа насловљена са „Поетика разговора” (650 страна), настајале од краја седамдесетих до данас.

Не одмарате се на ловорикама, већ интензивно радите. Чиме се тренутно бавите?

Јеврејском авангардом (лођском, варшавском и вилњанском), књижевном и ликовном, насталом у периоду од Првог до Другог светског рата. Што се књижевности тиче, занима ме она настала на јидишу која ми је била недоступна, јер се тек сада с јидиша преводи на пољски. У томе ми несебично помаже млада научница Каролина Шимањак која је објавила антологију програма и манифеста јеврејских авангардиста, преводе на пољски неколицине јидиш песника, највише поезије Деборе Фогел, песника, прозног писца, доктора филозофије и теоретичара модерне уметности која је углавном била позната по томе што је открила Бруна Шулца. Тиме ћу комплетирати своју антологију међуратне авангарде.

Откривали сте, широкој публици не много познате писце: међу њима су Сингеров брат, Јошуа Израел, па Густав ХерлингГруђињски и многи други.

Да. Превела сам изванредан роман старијег Сингера „Јосје телац”. Имам још два његова романа, типа породичних сага, али због њиховог обима не могу лако да нађем издавача, јер сваки има по 600 страна. Штета, јер без претеривања смем да тврдим да је већи од млађег брата, кога је судбина наградила Нобеловом наградом. Сада преводим један од најзначајнијих дневника XX века, „Дневник писан ноћу” Херлинга Груђињског, у коме се он највише бави тоталитаризмом који је искусио на властитој кожи као веома млад човек, провевши почетком Другог светског рата две године у једном совјетском логору. Поред тоталитаризма у свим видовима, веома занимљиво пише о ликовној уметности и књижевности, путовањима с породицом по Италији, у којој је, оженивши се Крочеовом ћерком, живео од почетка педесетих до 2000. На више места пише о Ђиласу и његовим прогнозама ситуације у Југославији после Титове смрти.

Нисте, ваљда, заборавили поезију!

Наравно да нисам. Највише радим на антологији песника рођених шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, јер у историји пољске поезије никада није било више песника свих могућих оријентација него последње четврти века. Критичари наводе бројку од неких триста. Међу њима је невероватно много песникиња. Веома оригиналних. Што је такође нова појава.

Како изгледа Ваш „преводилачки” дан?

Да бих преводила оно што волим, радила сам преко тридесет година као библиотекар у научним библиотекама. Пуно радно време. Преводила сам страницу дневно припремљеног текста, отприлике књигу или књигу и по годишње. Последњих десетак година, откад не радим, преводим три до пет страница текста свакога дана. Или, две књиге годишње. Остатак времена одлази ми на читање књига и часописа и припреме за превођење или писање. Писала сам о свим својим ауторима. На то ме је пред крај студија упутио мој старији колега Петар Вујичић, предложивши ми да пишем о његовим преводима. Он ме је упутио и у писање критичких текстова. Упутио ме је и у писање текстова о научној литератури из хуманистике. Годинама сам их објављивала у Хроници Трећег програма Радио Београда, коју је на почетку те области мога рада уређивао Ђорђе Малавразић. То ме је оспособило да се касније бавим превођењем литературе из тих области.

Казали сте једном приликом да се преводилац не рађа, већ постаје.

Превођење било чега није само ствар филологије. Њено познавање се подразумева. Треба познавати културу, историју, уметност, књижевност, теорију уметности и књижевности, филозофију или – како је говорио Милош Н. Ђурић, треба знати све. Због тога је нормално да ми пола времена одлази на припреме за превођење. Ниво по ниво. Да бих на крају властити превод читала као читалац.

Ја сам особа фасцинације. Могу да преводим само једног аутора, предајући му се потпуно. Због тога нисам преводилац који се намеће. Од почетка до данас сам у сенци писца. Када пожелим да будем у првом плану, пишем ауторске текстове.

Читаоци препознају и Ваш одличан избор књига, а то што су оне распродате, највеће је њихово признање.

То јесте сатисфакција. Нажалост, наши тиражи нису велики али, с обзиром на наше тржиште књига, време у коме живимо, сјајно је, рецимо, када литвански песник Томас Венцлова, кога преводим с пољског, сјајно прође. Сјајно је да се на Сајму књига прода двеста примерака Шимборске која је веома херметичан песник, или за само три месеца се прода збирка млађе песникиње Еве Зоненберг. Моја Антологија пољског есеја добила је награду на Сајму књига у Сарајеву и влада велико интересовање за њу и у другим републикама бивше Југославије.

-----------------------------------------------------------

Бриљантни Лешек Колаковски

У издању „Службеног гласника” управо је објављен други том књиге „Занимљива времена, немирна времена” Лешека Колаковског (разговарао Збигњев Менцел) у Вашем преводу. Познавали сте Колаковског?

– Лешека Колаковског упознала сам у Кракову 1997. године и то је један од мојих највећих доживљаја. Односно, у издавачкој кући „Знак” организован је разговор на тему зла. У њему су учествовали врхунски пољски интелектуалци и представници Цркве. Међу њима је био и Чеслав Милош, али Колаковски је доминирао. У сали су владали само мук и аплаузи, иако је физички био у веома лошем стању, са штакама, једва је могао да седи, јер га је на прелазу у Оксфорду, где живи, ударио ауто, после чега је прошао више операција. Дословно је лежао на столу. Али, какав је то бриљантан ум био, то је незаборавно. Та бујица мисли, начин на који све изражава. Па она његова енциклопедичност, какву никада нигде нисам срела! То је помало имао покојни Ђинђић. Каква штета што му је ускраћено да се даље развија.

Анђелка Цвијић