Prevodilac u senci pisca

Biserki Rajčić, našem u ovom času svakako najboljem i najuglednijem prevodiocu sa poljskog jezika, nedavno je pripala najprestižnija poljska nagradu za prevođenje, „Transatlantik”, koju dodeljuje Institut za knjigu koji se bavi promocijom poljske književnosti u svetu.

„Transatlantik” je Biserka Rajčić dobila zahvaljujući nominaciji krakovskog i varšavskog Udruženja poljskih pisaca, Poloniji Srbije i podršci najvećih poljskih pisaca, Ruževiča, Šimborske, Zagajevskog, Lipske i mnogih drugih.

Biserka Rajčić prevela je skoro 80 knjiga, napisala i svoje: „Poljska civilizacija”, „Moj Krakov”, „Pisma iz Praga” i radio-dramu „Šopen, Žorž Sand i njena deca”.

Opus redak, zaista za divljenje.

Što se tiče broja knjiga on se povećava, jer mi izlaze knjige na kojima sam radila decenijama, npr. izbori iz poezije značajne poljske pesnikinje Julije Hartvig, vršnjakinje Ruževiča, i Šimborske i Januša Šubera, rođenog 1949. godine, posebnog pesnika, na koga mi je skrenuo pažnju Zbignjev Herbert. Izašla mi je i najnovija zbirka Šimborske „Ovde”, a uskoro će i Tadeuša Ruževiča „Kupi mačku u džaku”. Izašla mi je Antologija poljskog eseja na kojoj sam radila tridesetak godina. Izaći će mi dve dvotomne antologije, prva posvećena poljskoj međuratnoj avangardi od 1917. do 1939. koja obuhvata programe i manifeste svih oblasti umetnosti i antologiju poezije, a druga antologiju poljske nauke o književnosti (45 autora). U dugo rađene knjige spadaju i moja knjiga „Pisma iz Poljske” i knjiga intervjua naslovljena sa „Poetika razgovora” (650 strana), nastajale od kraja sedamdesetih do danas.

Ne odmarate se na lovorikama, već intenzivno radite. Čime se trenutno bavite?

Jevrejskom avangardom (lođskom, varšavskom i vilnjanskom), književnom i likovnom, nastalom u periodu od Prvog do Drugog svetskog rata. Što se književnosti tiče, zanima me ona nastala na jidišu koja mi je bila nedostupna, jer se tek sada s jidiša prevodi na poljski. U tome mi nesebično pomaže mlada naučnica Karolina Šimanjak koja je objavila antologiju programa i manifesta jevrejskih avangardista, prevode na poljski nekolicine jidiš pesnika, najviše poezije Debore Fogel, pesnika, proznog pisca, doktora filozofije i teoretičara moderne umetnosti koja je uglavnom bila poznata po tome što je otkrila Bruna Šulca. Time ću kompletirati svoju antologiju međuratne avangarde.

Otkrivali ste, širokoj publici ne mnogo poznate pisce: među njima su Singerov brat, Jošua Izrael, pa Gustav HerlingGruđinjski i mnogi drugi.

Da. Prevela sam izvanredan roman starijeg Singera „Josje telac”. Imam još dva njegova romana, tipa porodičnih saga, ali zbog njihovog obima ne mogu lako da nađem izdavača, jer svaki ima po 600 strana. Šteta, jer bez preterivanja smem da tvrdim da je veći od mlađeg brata, koga je sudbina nagradila Nobelovom nagradom. Sada prevodim jedan od najznačajnijih dnevnika XX veka, „Dnevnik pisan noću” Herlinga Gruđinjskog, u kome se on najviše bavi totalitarizmom koji je iskusio na vlastitoj koži kao veoma mlad čovek, provevši početkom Drugog svetskog rata dve godine u jednom sovjetskom logoru. Pored totalitarizma u svim vidovima, veoma zanimljivo piše o likovnoj umetnosti i književnosti, putovanjima s porodicom po Italiji, u kojoj je, oženivši se Kročeovom ćerkom, živeo od početka pedesetih do 2000. Na više mesta piše o Đilasu i njegovim prognozama situacije u Jugoslaviji posle Titove smrti.

Niste, valjda, zaboravili poeziju!

Naravno da nisam. Najviše radim na antologiji pesnika rođenih šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, jer u istoriji poljske poezije nikada nije bilo više pesnika svih mogućih orijentacija nego poslednje četvrti veka. Kritičari navode brojku od nekih trista. Među njima je neverovatno mnogo pesnikinja. Veoma originalnih. Što je takođe nova pojava.

Kako izgleda Vaš „prevodilački” dan?

Da bih prevodila ono što volim, radila sam preko trideset godina kao bibliotekar u naučnim bibliotekama. Puno radno vreme. Prevodila sam stranicu dnevno pripremljenog teksta, otprilike knjigu ili knjigu i po godišnje. Poslednjih desetak godina, otkad ne radim, prevodim tri do pet stranica teksta svakoga dana. Ili, dve knjige godišnje. Ostatak vremena odlazi mi na čitanje knjiga i časopisa i pripreme za prevođenje ili pisanje. Pisala sam o svim svojim autorima. Na to me je pred kraj studija uputio moj stariji kolega Petar Vujičić, predloživši mi da pišem o njegovim prevodima. On me je uputio i u pisanje kritičkih tekstova. Uputio me je i u pisanje tekstova o naučnoj literaturi iz humanistike. Godinama sam ih objavljivala u Hronici Trećeg programa Radio Beograda, koju je na početku te oblasti moga rada uređivao Đorđe Malavrazić. To me je osposobilo da se kasnije bavim prevođenjem literature iz tih oblasti.

Kazali ste jednom prilikom da se prevodilac ne rađa, već postaje.

Prevođenje bilo čega nije samo stvar filologije. Njeno poznavanje se podrazumeva. Treba poznavati kulturu, istoriju, umetnost, književnost, teoriju umetnosti i književnosti, filozofiju ili – kako je govorio Miloš N. Đurić, treba znati sve. Zbog toga je normalno da mi pola vremena odlazi na pripreme za prevođenje. Nivo po nivo. Da bih na kraju vlastiti prevod čitala kao čitalac.

Ja sam osoba fascinacije. Mogu da prevodim samo jednog autora, predajući mu se potpuno. Zbog toga nisam prevodilac koji se nameće. Od početka do danas sam u senci pisca. Kada poželim da budem u prvom planu, pišem autorske tekstove.

Čitaoci prepoznaju i Vaš odličan izbor knjiga, a to što su one rasprodate, najveće je njihovo priznanje.

To jeste satisfakcija. Nažalost, naši tiraži nisu veliki ali, s obzirom na naše tržište knjiga, vreme u kome živimo, sjajno je, recimo, kada litvanski pesnik Tomas Venclova, koga prevodim s poljskog, sjajno prođe. Sjajno je da se na Sajmu knjiga proda dvesta primeraka Šimborske koja je veoma hermetičan pesnik, ili za samo tri meseca se proda zbirka mlađe pesnikinje Eve Zonenberg. Moja Antologija poljskog eseja dobila je nagradu na Sajmu knjiga u Sarajevu i vlada veliko interesovanje za nju i u drugim republikama bivše Jugoslavije.

-----------------------------------------------------------

Briljantni Lešek Kolakovski

U izdanju „Službenog glasnika” upravo je objavljen drugi tom knjige „Zanimljiva vremena, nemirna vremena” Lešeka Kolakovskog (razgovarao Zbignjev Mencel) u Vašem prevodu. Poznavali ste Kolakovskog?

– Lešeka Kolakovskog upoznala sam u Krakovu 1997. godine i to je jedan od mojih najvećih doživljaja. Odnosno, u izdavačkoj kući „Znak” organizovan je razgovor na temu zla. U njemu su učestvovali vrhunski poljski intelektualci i predstavnici Crkve. Među njima je bio i Česlav Miloš, ali Kolakovski je dominirao. U sali su vladali samo muk i aplauzi, iako je fizički bio u veoma lošem stanju, sa štakama, jedva je mogao da sedi, jer ga je na prelazu u Oksfordu, gde živi, udario auto, posle čega je prošao više operacija. Doslovno je ležao na stolu. Ali, kakav je to briljantan um bio, to je nezaboravno. Ta bujica misli, način na koji sve izražava. Pa ona njegova enciklopedičnost, kakvu nikada nigde nisam srela! To je pomalo imao pokojni Đinđić. Kakva šteta što mu je uskraćeno da se dalje razvija.

Anđelka Cvijić