Једанаест добрих приповедака

У једном од фрагмената приповетке "Јесте ли чули за Мендозу?" Роман Симић говори кроз уста приповедача "о важности добрих наслова". Пошто су покисли до голе коже, главни јунак сторије и његова девојка улазе на предавање извесног Књижевника који говори о писању, читању, животу, смрти, али и о томе зашто је добар наслов (као пример ће навести: Јесте ли чули за Мендозу?) толико важан. Није лако препричати његову тезу у неколико реченица, али се она ипак на крају своди на то да се "неукротива природа Живота у добро одабрану наслову разоткрива као Злато у до тада безвриједну Камену".

"Наслов је, другим ријечима, прави териториј књижевности и живота, земља на којој зрије смисао и на којој ријечи доиста почињу значити". Но, на ову алхемичарску тезу Књижевника, која у причи очигледно намигује на Великог Бразилца, приповедачева девојка Тамара, "проклето добра апсолвентица класичне филологије", реагује више него оштроумно. "Ако је наслов териториј књижевности и живота, земља на којој речи почињу значити, онда, указујући на етимологију ријечи "териториј", поред terra - земља, не бисмо требали прешутјети и њезино друго значење. Терор..."

Тако долазимо на супротну страну речи у овој занимљивој расправи која нимало не нарушава проходност приповетке, те испада да је наслов, насупрот првој сладуњавој тези Књижевника, заправо место на којем се над животом врши насиље, "простор у којем ријечи губе живот", клаоница значења и живота. Наслов "Јесте ли чули за Мендозу?" тако није место истине, већ место преваре, а Алхемичар је заправо Преварант.

Шта је тек онда аутор приказа књиге која му се више него свидела, а који ни поред најбоље воље неће моћи да објасни шта је то што га је толико везало за једанаест приповедака Романа Симића објављених у књизи "У што се заљубљујемо"? Као одбрану исти би могао потегнути неколико аргумената. Рецимо, ону фразу о томе да у великим делима - ово звучи страшно и самом аутору приказа - уживамо не умејући да објаснимо зашто, или да се и сам, на крају, поигра са насловом, питајући се шта је заправо то "у што се заљубљујемо" читајући Симићеве приповетке. Да ли је то његов језик, готово до савршенства избрушена - аутор једног другог приказа ће помињати пеглу и пеглање - реченица, или пак приповедачев таленат да о великим стварима и проблемима говори тихо и непретенциозно, остајући при том увек у свету ситница, полазећи од себе и својих интимних или породичних сећања која из реченице у реченицу све више и даље беже.

Роман Симић, иначе хрватски писац, рођен 1972. у Задру, који је управо за ову књигу 2005. године добио престижну награду "Јутарњег листа" - најбоље прозно дело објављено у Хрватској те године, у прве две (рецимо: породичне) приповетке показује да је један од најбољих и најоригиналнијих писаца млађе генерације који се појавио на овим просторима. (И ово је фраза.)

Његова приповетка "Оквир за обитељског лава" показује колико добро уме да одличном мотивацијом, те лирско-медитативним поступком како је неко већ раније приметио - да, истим оним лирско-медитативним поступком који се помиње и у случају "Пломби" Ненада Јовановића - остане на територији реалног, стварносног, оног што свакако највише занима млађу генерацију писаца, Симићевих колега у Хрватској и около, али да, у исто време, заташка сваку сировост и баналност коју реално намеће, те да тако пусти сав свој таленат да се испољи, кроз једну сасвим другачију поетику.

Роман Симић не прећуткује ратне теме, али их обрађује на особен начин, као и све остало што улази у његове приповетке. Видљиво је да писац темељно и дуго ради на рукопису, те да, поред тога што покрива стварносне теме посебним поступком, пажљиво дозира есејистичке дигресије (као у поменутом "Јесте ли чули за Мендозу?" случају).

На Интернет форуму, један од читалаца књиге "У што се заљубљујемо" написао је након што је преписао њен наслов следећи коментар: "Кратко питање за тако добру књигу". Мешајући јунаке и писце, аутор књижевног приказа - овог пута овај, без пегле! - прочитавши опаску, запитао се да ли наслов збирке "У што се заљубљујемо" врши извесни терор над приповеткама које су иза њега поређане. Но, то питање оставиће за други пут, свестан да није ни Алхемичар, ни проклето добра апсолвенткиња филологије, већ најпре Преварант који покушава да заташка немогућност да објасни шта је оно што му се толико допало у добрим Симићевим приповеткама.