Пси нас уче да во­ли­мо жи­вот

Свет про­зе Ива­на То­ки­на има ону све­жи­ну по­сле ко­је ствар­ност ви­ди­мо дру­гим очи­ма. Про­ла­зни­ци по­ста­ју бли­ски љу­ди, у њи­ма уоча­ва­мо слич­но­сти, а не раз­ли­ке, а жи­во­ти­ње су не са­мо при­ја­те­љи већ има­ју мно­го људ­ских атри­бу­та. Упра­во је То­ки­но­ва књи­га „Пас” у из­да­њу „Са­ми­зда­та Б92”, ожи­ве­ла ту пер­спек­ти­ву; при­по­ве­дач је ту нај­бо­љи чо­ве­ков при­ја­тељ, ко­ји во­ли и ње­го­ву же­ну и при­ја­те­ље, а из­но­си уви­де ко­јих се не би по­сти­део ни нај­ве­ћи фи­лан­троп. За­то нам То­кин овим де­лом по­ка­зу­је да „пас во­ли бес­крај­но, да ни­шта не зна, а да му је све ја­сно”. Да је свет ви­ђен ње­го­вим очи­ма до­бар и до­сто­јан бор­бе.

Пи­ше­те о све­ту ви­ђе­ном псе­ћим очи­ма. То и ни­је свет дру­га­чи­ји од оног ви­ђе­ног људ­ским очи­ма. Због че­га су вам све пси бли­ски и мо­же­те ли ствар­ност да за­ми­сли­те без њих?

Пси су ми бли­ски ко­ли­ко и дру­га жи­ва би­ћа. Мо­жда су ми дра­жи од дру­гих, али то је ве­ро­ват­но усло­вље­но кул­ту­ром у ко­јој сам од­ра­стао. Да нам мај­му­ни ше­та­ју ули­ца­ма, мо­жда би ми мај­му­ни би­ли нај­дра­жи. Осим то­га, игром слу­ча­ја, ше­сна­ест го­ди­на ми је нај­бо­љи при­ја­тељ био пас, па ве­ро­ват­но и за­то.

Ка­ко ваш ју­нак во­ли сво­је љу­де? Уме ли до­сто­јан­стве­но да гу­би у ту­чи с ја­чим про­тив­ни­ком? У че­му по­себ­но ужи­ва?

То вам све пи­ше у књи­зи, али ко­ли­ко се се­ћам, сво­је љу­де во­ли нор­мал­но, али тај пас из­гле­да нај­ви­ше во­ли жи­вот, и по­шту­је га. Све што је у скла­ду са жи­во­том, ње­му је дра­го, па и не­ки љу­ди. Ње­го­ве ту­че увек има­ју ми­рис смр­ти, и он кроз њих учи ка­ко се гу­би и до­би­ја. Ужи­ва у све­му.

Пси све зна­ју и осе­ћа­ју. Овај ваш ју­нак со­ли­да­ран је са сво­јим дру­га­ри­ма с ули­це ко­ји су из­гу­би­ли дом. Шта чо­век мо­же да на­у­чи од пса?

Не знам да ли све зна­ју. Прет­по­ста­вљам да зна­ју сва­шта. Осе­ћа­ју си­гур­но. Мој ју­нак је свој и со­ли­да­ран је с ким год му пад­не на па­мет да бу­де. Чо­век мо­же од пса да на­у­чи шта год хо­ће да на­у­чи. Ме­ни је пас с ко­јим сам жи­вео по­мо­гао да бу­дем бо­љи чо­век, не мно­го, али ко­ли­ко сам мо­гао. Он је имао по­ве­ре­ња у ме­не као да сам ја не­ки чо­век од по­ве­ре­ња, а ни­сам био, па сам се тру­дио да по­ста­нем до­сто­јан то­га што је тај пас осе­ћао пре­ма ме­ни, и ус­пео сам да га не из­не­ве­рим.

Ка­ко об­ја­шња­ва­те по­сту­пак чо­ве­ка ко­ји је свог љу­бим­ца сма­трао чла­ном по­ро­ди­це, док га јед­но­га да­на ни­је из­ба­цио на ули­цу? Код нас је мно­го та­квих жи­во­ти­ња ко­је од­јед­ном ни­ко не хра­ни, ни­ко их не же­ли. Шта то го­во­ри о на­шем дру­штву, ка­ко на то мо­же­мо да ути­че­мо?

Об­ја­шња­вам то та­ко што тај чо­век не уме дру­га­чи­је, не­што му ни­је ја­сно, или му је ја­сно али га баш бри­га. Ипак, ми­слим да тих жи­во­ти­ња ко­је ни­ко не же­ли и не хра­ни у на­шем дру­штву има мно­го ма­ње не­го оних као што су пи­ли­ћи, сви­ње, кра­ве и оста­ле жи­во­ти­ње ко­је же­ли­мо и хра­ни­мо док не оглад­ни­мо. Пси од­лич­но про­ла­зе ов­де. Ми­слим да све то го­во­ри о на­шем дру­штву, не­што што не ви­ди­мо, с ко­је год стра­не да по­гле­да­мо.

Ка­да би био оста­вљен, овај пас умро би од из­не­на­ђе­ња пре не­го од ту­ге. Да ли и нас то нај­пре сла­ма, то што не оче­ку­је­мо не­ки по­сту­пак, не­ку реч?

Не знам за нас, знам за се­бе. Ра­ни­је су ме оче­ки­ва­ња сла­ма­ла, а он­да сам по­ла­ко, пот­пу­но не­све­сно, пре­стао да оче­ку­јем. Чак и кад кре­нем из днев­не со­бе у ку­хи­њу, знам да ћу нај­ве­ро­ват­ни­је сти­ћи, јер тре­ба да на­пра­вим че­ти­ри ко­ра­ка по рав­ном и око ме­не не­ма не­при­ја­те­ља, па ипак, знам да мо­же сва­шта да се де­си ус­пут. Ис­ход би­ло че­га је увек не­из­ве­стан, па ми­слим да су оче­ки­ва­ња ску­па за­ба­ва. Тру­дим се и по­не­кад се на­дам. Је­ди­но од се­бе оче­ку­јем, и то не мно­го, са­мо да бу­дем нај­бо­љи што мо­гу.