Дан када је умрла музичка индустрија

ПОП-КУЛТУРА
Британска група Radiohead је свој седми албум "In Rainbows" ставила на Интернет по систему ко колико да. Заинтересовани су плаћали од једне до преко 100 фунти за албум од 11 песама. Овим је започела револуција у музичкој индустрији, неочекивана али неизбежна транзиција која још више диже улоге Интернета као доминантног модела комуникације, а са друге стране умањује индустрију цедеова.

У уметничком смислу, што је у овом тренутку мање важно, Radiohead су снимили најбољи албум у последњих десет година, још од "OK Computer" који је изменио демографију модерног рока. Принс је летос свој албум "Planet Earth" поклонио читаоцима недељног издања "Дејли мејла", бивши вођа Кинкса Реј Дејвис је поклонио свој албум читаоцима "Сандеј тајмса". Британски бенд The Charlatans је свој последњи албум поставио на бесплатан даунлоуд.

У тренутку доминације бесплатног дељења музике преко торента и peer to peer сајтова, и у тренутку када Битлси чекају да се коначно појаве као легални даунлоуд, крај 2007. овакве појве и најновији потез Radiohead-а постављају сасвим нова правила већ увелико посрнулој музичкој индустрији. Како је суштински, «демографија» потрошача поп-музике до данас остала непромењена (узраст од 13 до 24 године старости), у музичкој индустрији, у смени векова доминира "тиха већина", чији распон годишта иде од првих, официјелних "тинејџера" (бејбибумери), који данас уживају пету деценију живота, све до генерације X (средње тридесете).

Без сумње, млади ће први схватити да рокенрол носи детерминисану поруку, али у дигиталном облику. Међутим, та порука нема везе са младошћу per se. Зато је продаја поп-албума профилисаних тинејџ извођача почела нагло да опада почетком осамдесетих и траје и данас. Слушаоци традиционалног рока (The Beatles, Stones, Eagles, Led Zeppelin) несумњиво су припадали ексцесној и бунтовној омладини шездесетих која је идентитет изградила на (можда) непостојећем револту према старијима прижељкујући аутономију (углавном радничке породице) због бољитка услова живота после Другог светског рата.

По систему "више пара - више музике", омладина која је у стању да троши неупоредиво више него икада ствара сопствену културу која заговара нове вредности и сепаратне идеале (исказане кроз музички и филмски укус и свакако - моду). Тако је настала тинејџерска култура која је почивала на контрадикторности изворног и произведеног. Шездесете су донеле незадржив раст културе младих, осликане у антиратним протестима против естаблишмента и хипокризије друштва стварајући евидентан "генерацијски раскол". Музика у виду владајућег рокенрола била је изванредан доказ разликовања, како од старијих тако и од "неосвешћених" вршњака.

У покушају разумевања поп-музике и њеног амбивалентног утицаја долазимо управо до публике која је најважнија одредница културног значења. Публика је та која музичкој текстуалности даје вишезначје .Судбина поп-музике до сада је почивала на неколико видова: индустријском особљу које је производи и од ње живи, музичарима, критичарима, обожаваоцима и на крају, изградњи и неговању сопствене митологије. Уз све, чињеница је да велики део поп-музике и поп-културе уопште почива на англоамеричкој хегемонији, културном империјализму и глобализацији.

Иако изворна поп-култура припада шездесетим, није тешко утврдити да стасале генерације рођене између 1955. и 1975. боље владају митологијом поп-културе, него националном историјом или традицијом. Иако је за генерацију рођену пре Другог светског рата поп-култура неразумљива дистопија дистопије, за све остале она је вид ескапизма, задовољства и налажења идентитета.

"In Rainbows" је симулакрум Бодријаровског типа, јер не постоји у опипљивом облику, док је продаја премашила све рекорде. Бодријар, познато је, сматра да се стварност данас повлачи у корист имагинарног, реалнијег од реалног (хиперреалног). Он истиче да данашњи симулатори (телевизија, филм, рачунари) поистовећују стварност са својим моделима и претходе јој; симулација продире у све друштвене поре претварајући субјект у објект а суштинске парадигме постмодерног друштва су одрази који су "истинитији" од саме стварности.

Кад је реч о потезу групе Radiohead, материјализам је коначно превазиђен, а права, непатворена, демократија је изгледа могућа у виртуалној дистопији. Будућност је скривена од нас.