Одраз душе у огледалу

ДИНАМИКА БЕЛГИЈСКОГ СИМБОЛИЗМА

Од нашег специјалног извештача
Имућна средовечна дама седи у фотељи свог раскошног салона, лица покривеног дланом десне руке. Леву шаку која јој почива у крилу стегла је у песницу. Њено тело је у грчу, у стању болне концентрације. Платном доминирају тамни тонови који притискају својом туробношћу и само један детаљ – лакат десне руке пијанисте и део клавира – наговештава сликареву инспирацију за овај мотив. Уље на платну "Слушајући Шуманова дела" Фернанда Кнопфа из 1883. полазна је и завршна тачка изложбе "Пољубац сфинге" на којој је показано 150 остварења белгијских симболиста. Кнопфу је као најпознатијем представнику ове школе посвећен и највећи простор у бечкој Галерији БА-ЦА Кунстфорум на чијем се дисплеју ова изложба налази до трећег фебруара наредне године. За овог великог мајстора белгијског симболизма тврди се да је инспирисао Климта по покушају да изрази емоције које музика изазива у људима ("Шуберт за клавиром" из 1899) као и по портретисању женских модела.
Поред Кнопфових дела, на изложби су заступљена сликарска платна и скулптуре још тридесет и шест белгијских симболиста, међу којима и она од Одилона Редона, Леона Фредерика (зачетника модерног архаизма), Фелисијена Ропса, Ксавијера Мелерија, Жоржа Минеа и Жана Делвила.

"Пољубац сфинге" је настао у сарадњи познате галерије БА-ЦА Кунстфорум и Белгијског краљевског музеја лепих уметности из Брисела.

Мртви град златних кућа

Када се 1883. у Бриселу оснива уметничка група "Les XX", веома блиска Паризу али корак даље у транзицији од импресионизма до неоимпресионизма, поставља се камен темељац белгијског симболизма који постаје један од најутицајнијих европских покрета на смени два века. Већина њених чланова се сасвим удаљава од било каквих спољашних утицаја и таба сопствену симболистичку стазу у намери да се осамостали од Париза и пронађе сопствени идентитет. Натурализам се непрестано ставља у питање, његове моралне вредности се преиспитују и постаје сасвим извесно да белгијски сликари највећу инспирацију траже у књижевности. Њихов изражај је спонтан, неконцептуалан. Фердинанд Кнопф, упитан за смисао свог сликарства, признаје да нема "велики план": "Пошто сам већ каталогизиран као симболиста, свако покушава да у свему што створим пронађе некакав смисао. Како долазим до својих слика, где ми је полазна тачка, то не знам често ни сам. Стварам сопствени свет и одлазим да се њиме прошетам."

Утицај групе "Les XX" постаје велики и између осталог доприноси дебати о односу уметности и националног идентитета, а уводи на сцену и књижевни симболизам који вуче корене из старофламанског сликарства. Као велики утицај служи и Вагнер чија ће универзалност и богата симболика нарочито инспирисати Жана Делвила, али и Џејмса Езнора и Амедеа Линена. Једна од упечатљивих карактеристика белгијског симболизма због које изложба у Бечу и носи назив "Пољубац сфинге" јесте потпуно сведена слика женског лика у визуелној уметности. Жена се представља као мистично биће – сфинга, Салома, вила – и престаје да буде објекат мушког дивљења.

Из Брисела се центар симболизма спонтано сели у средњовековни градић Бриж, једну од највећих белгијских културно-историјских ризница која је од памтивека интригирала европске писце и песнике. У Бриж су се кроз историју заљубљивали и у њему, макар краткотрајно, дом пронашли: Јан ван Ајк, Ханс Мемлинг, први енглески издавач Вилијам Какстон, Виктор Иго, Гистав Курбе, Стефан Маларме, Пол Верлен, а после битке код Ватерлоа (1815) и читава британска колонија сликара од Вилијама Холмана Ханта, Вилијама Мориса, Едварда Бернса-Џонса до Вилијама Тарнера. Бриж је током деветнаестог века био узаврела кошница културе коју су славили велики песници. Пол Верлен је са великом носталгијом говорио о граду у коме је проводио време у друштву књижевног покрета "Ексцелзиор", окупљеног око симболистичког писца и племића Августа Вилијера д’Лил-Адама, а "дете" рођено из љубави француских песника према "Ексцелзиору" је Малармеов сонет "Сећања на белгијске пријатеље" (1899). Ни Рилке није одолео чарима Брижа, те је 1907. овековечио његову лепоту у песми "Ке ди Росер".

Магија и окултизам

Великом прекретницом у начину размишљања белгијских симболиста се сматра роман "Мртви Бриж" (1892) писца Жоржа Роденбаха. У овоме књижевном делу се прича гради око удовца Хуга Вијана који скрхан болом тражи спас у Брижу и ту постаје опседнут оперском певачицом која носи невероватну физичку сличност са његовом преминулом супругом.

Међутим, роман заправо приповеда о пропасти Брижа као трговачког града и пун је мрачне мистике, суморних пејсажа и немирних духова. Исте године у којој је објављен роман, Жозефин Пеладан у Брижу реоснива окултни ред "розенкројцера" који је по својој  организацији сличан масонској ложи, а по програму окренут магији и окултизму. Од средњовековне градске лепотице се твори слика мистичне даме осуђене на трагичан крај. Једно он најлепших платна на уљу створених у том фаталистичком духу настало је потезима кичице Франца Шарлета; његове "Златне куће Брижа" показују пар жена умотаних у шалове док пркосе оштрој зими и снегу између прелепих старих кућа на главном градском тргу.