Mоменат шока

СТО НИЕМЕЈЕРОВИХ ГОДИНА
Бразилски архитекта, целим именом Оскар Рибеиро де Алмеида Ниемејер Соареш (15. 12. 1907) сматран је за једног од најзначајнијих светских архитеката периода модернизма, а вероватно је најславнији и најконтроверзнији. У свом стваралаштву користио је широке могућности гвоздено-бетонских конструкција, а његове грађевине имају тако динамичке форме да се ближе вајарском поимању материјала. Иако се убраја у ауторе за које, како наводе, свака грађевина има неку функцију, његова архитектура не делује хладно. Сам за себе каже да "мора изражавати дух техничких и друштвених снага које владају у датој епохи". Аутор славне Бразилије и носилац Прицкерове награде за архитектуру подједнако мрзи праве линије и оштре углове, као и капитализам.

Његове грађевине слободно плину у простору као кривудава река или сензуалне облине жена и наизглед газе законе физике. Подсећају на летећи тањир, вулкан или огромно око на кокошијој нози. Највише дела овог архитекте налази се у метрополи његове родне земље Бразилији која је по његовим архитектонским предлозима настала пре пола столећа за пуне четири године. Бразилија је једина градња из прошлог века која је ушла у Светску културну баштину Унеска.

"Неке грађевине су се у тој брзини подизале тако рећи без документације, доста ствари се домишљало приликом реализације", сећа се Ниемејер овог пројекта чији је иницијатор био бразилски председник Жоселино Кубичек (као што се из презимена види, с чешким коренима). Тлоцрт Бразилије у форми летелице измислио је Лусио Коста код кога је Ниемејер 30-их година 20. века стицао прва искуства архитектонске праксе. Већина кључних објеката новог главног града највеће јужноамеричке земље, израслог усред негостољубиве пустиње на хиљаду метара надморске висине, његово је дело. "Бетон и стакло, стубови и лукови, дуге наступне рампе или широка степеништа, равни кровови", тако је он дефинисао изглед зграда из првог периода градње Бразилије, до 1960. Бисер међу њима јесте скоро потпуно стаклена катедрала, слична вулкану, цвећу или круни од цвећа и лишћа на глави Исуса. Бразилија има и своје противнике за које је ово место од бетона превише далеко од природне инфраструктуре ове земље.

Ниемејер живи у старој метрополи, Рио де Жанеиру, недалеко од које у Нитерои стоји још једно његово велико оригинално дело - Музеј савремене уметности. И та грађевина на острогу над морем, која подсећа на УФО, сведочи о полазишту Ниемејера да је "најважнија ствар у архитектури - моменат шока". Зато му неки, не тако ретки, пребацују због прекомерне опијености изгледом објекта и недовољног интереса за његову функционалност.

По дипломирању на Школи ликовних уметности ступио је на волонтерски рад у атеље Косте у коме се тада састајао крем бразилске архитектуре. Тамо се укључио у низ престижних пројеката. Најпре је био под јаким утицајем Ле Корбизјеа, с којим је касније, после рата, тесно сарађивао на пројекту седишта ОУН у Њујорку. Међу своје омиљене и инспиративне архитекте убраја Каталонца Антонија Гаудија с којим дели фасцинацију складним кривим линијама и аверзију према правим и оштрим угловима.

Ниемејер је прононсирани противник капитализма. "Морамо променити тај режим насиља, моћи и ратова. Мислим да је Буш идиот који угрожава цели свет, посебно Јужну Америку", тврди данас овај архитект који је после Другог светског рата ступио у Комунистичку партију и прогласио да је револуција "најбоље решење". Имао је огроман успех и углед у тадашњем Бразилу. Министарство образовања му је поверило да "ствара новог човека, бразилског и модерног". С Костом је поставио бразилски павиљон за Експо у Њујорку, а свет је говорио о бразилској авангарди као "првом националном стилу у савременој архитектури".

Због свог левичарског опредељења морао је да емигрира из Бразила 1964. када је земљом завладала десничарска војна хунта. Потом је свој дом преместио у Париз, где је пројектовао седиште Комунистичке партије Француске, најмоћније комунистичке партије на Западу. Али се могао видети свуда - у Алжиру, Мадеири, малезијском Пенангу... Радио је последњих година пројект културног центра у шпањолском Авилесу. Виђао се радо с Фиделом Кастром који је говорио за њих двојицу да су "последњи прави комунисти на планети".

И даље је активан. Имао је 98 година када је завршио споменик комунисти Carlosu Marighelli. Сада ради на кипу мушкарца који се с кубанском заставом бори против америчке блокаде.

Године 1988. додељена му је Прицкерова награда, која је нека врсте Нобелове награде за архитектуру, годину дана пошто је Бразилија уврштена у Светску културну баштину. Дана 12. 12. 2007. Француска га је одликовала Орденом легије части.

С првом женом, која је умрла 2004, има кћер. Прошле године оженио се 60-годишњом секретарицом.

Вероватно памтите филм "Човек из Рија" у коме се доста тога догађа 1964. у Бразилији која је тада била у полухаосу незавршене, несинхронизиране и нефункционалне градње. Белмондо се пење по костурима великих вишеспратница, јурњава аутима по глиненим улицама... Житељи Бразилије данас град виде доста другачије од оних који су га предложили у баштину Унеска. То је најскупље место у овој великој земљи са скоро 200 милиона становника, а у њему се живи доста необично, тамо, кажу, живе, углавном, они који то морају. Огромна је површина града, а нема функционалног градског промета. Многима се чини да је приоритет пројектантима био естетика и да импресионирају тј., како би рекао сам Ниемејер, да шокирају. Да не би кварили дојам, на пример, нису били ни предвиђени гелендери као елемент безбедности на степеницама. Али, када се у председничкој палати суновратио са степеница један арапски шеик, наврат-нанос, без обзира на ауторство Великог мајстора, уграђени су гелендери.

То је део шире приче о социјалном инжењерингу и судбини архитектуре у том контексту чији је живи симбол управо Ниемејер. Та прича је, углавном, везана за левицу и њој наклоњену уметност која је чезнула за револуцијом баш као што је и револуцији био потребан естетски рацио.