Хуан Хелман, изгнаник

СЕРВАНТЕСОВА НАГРАДА
Награда, изгнаник. Или обратно: или, свеједно. На крају, можда је заиста све једно.
Тек, аргентински песник Хуан Хелман (Буенос Ајрес, 1930), иако годинама изгнан малтене и из сопствене речи, управо је у свом мексичком боравишту примио највећу награду за књижевност на шпанском језику. Примио је овогодишњу награду "Сервантес", реда величине деведесет хиљада евра, ако ћемо – помирљиво – и прозно. Награда, коју додељује Министарство културе Шпаније, некако прећутно се сваке године наизменично додељује час шпанским писцима, час писцима Латинске Америке; прошле године ју је добио чудесни шпански песник Антонио Гамонеда – и даље претежно непознат и у својој земљи.

Хуан Хелман, пак, и иначе је словио за једног од најзначајнијих песника данашњице. Али је награду по свој прилици добио и на основу укупног домета сопственог живљења. Јесте да он пева о тангу предграђа, о лучким мирисима, о минулим временима, о скорашњим патњама и о најдубљем личном болу, измешаним са уличном буком. Али му је живот обележен додатним страдањима и тај ужарени жиг је уочљив и у његовим песмама.

Наравно, љубав коју је рано осетио, одувек је остала његова покретачка снага, извор његовог истрајавања. Она га сваки пут изнова нагони да пронађе и "ту даму која иде у кревет са свима", дакле поезију. У Хелмановој поезији – изузетно негованог речника и кад излази из канона, и кад се аутор поиграва интерпункцијом и разломљеним строфама, колоквијалним обртима и жаргоном Буенос Ајреса – љубав је стална сапутница на опседајућем путу до речи. Потом Хелманове песме делују као да се управо односе на нешто што смо и сами помислили или осетили, тако делују и кад су пре свега крик, или можда шапат. Шапат надања, проказивања, искупљења. Тако делујући, Хелманова поезија постаје и наша мисао и наш осећај.

Такав је случај чак и са песмама у којима преовладава политички активизам, али и са онима у којима је лирски набој доведен до унутрашњег пуцања. Свакако због таквог умећа је и пре ове најновије награде песник награђиван изузетно угледним признањима, укључујући међу њима Аргентинску националну награду за поезију (1997), награду "Хуан Рулфо" (2000), ибероамеричку награду "Рамон Лопес Веларде" (2004) и ибероамеричку награду "Пабло Неруда" и награду Краљице Софије за поезију (2005).  Њему лично можда је највећа награда то што је након дуготрајне и исцрпљујуће потраге ипак успео да пронађе своју унуку.

Наиме, сина и снају у поодмаклој трудноћи у време оловних година аргентинске страховладе одвели су у смрт они исти који ће се после старати о новорођенчету, сатирући до последњег све трагове свог крвавог злочина и настране отмице слатке мале бебе. За ту посебну околност Хелманове биографије, која се по томе нажалост не разликује од безброј других, многи смо сазнали преко Мреже, управо приликом скупљања потписа у вези са проналажењем и издејствовањем враћања у међувремену одрасле унуке. О тим и таквим судбинама снимани су многи филмови, од којих је један, Пуенсова "Званична верзија", добио и Оскара, а написане су и многе књиге, од којих су неке и на српски преведене, као нпр. Син ваздуха Фани Рубио. Хелман је, пишући целим путем, своју најлепшу песму коначно добио с ове стране стварности.

Међу објављеним књигама Хуана Хелмана ипак ваља истаћи већ и прву збирку Виолина и друга питања, којом је 1956. одмах придобио наклоност критике. Ваља истаћи и Готан (1962), Песме Сиднија Веста (1969), Скаске (1970), Наднице безбожника (1993), Сенка у одласку и у повратку (1997), Непотпуно (1997) и Наднице безбожника и друге песме (1998). Песма "Још једна игра" потиче из истоимене књиге песама из 1959. године.

Силвија Монрос-Стојаковић

-----------------------------------------------------------

Још једна игра

Кад би ми дали да бирам, изабрао бих
ово здравље, при којем знамо колико смо болесни,
ову радост тумарања, тако сневесели.
Кад би ми дали да изаберем, изабрао бих
ту чедност што нисам чедан,
ту чистоту што се играм прљавштине.
Кад би ми дали избор, мој би био
та љубав којом мрзим,
ово надање попут хлеба безнадежних.
Дешава се, заправо,
да се играм са смрћу.
Ваљда је то само још једна игра.

(Превод са шпанског: Силвија Монрос-Стојаковић)