Демократија је луксуз историје

ПОРТРЕТ ФИЛМСКЕ ЗВЕЗДЕ
Ово је по много чему била његова година. Већ у јануару интернационална публика видела је нашег глумца Предрага Микија Манојловића на фестивалу у Ротердаму као главног јунака филма "На ивици мора" Норе Хопе, на Берлинском фестивалу, уследиле су овације после светске премијере "Ирине Палм" Сема Габарског и громки аплаузи после пројекције Голубовићеве "Клопке". Ни овогодишњи јубиларни Кански фестивал није прошао без њега. Манојловић се у мају на Кроазети појавио као један од главних глумаца у филму "Завет" Емира Кустурице, а већ у јулу на новосадском фестивалу и као гостујућа звезда у филму "Хадерсфилд" Ивана Живковића.

 За Манојловића није било предаха, у међувремену је одиграо и лик Фјодора Достојевског у филму "Демони Санкт Петербурга" Ђулијана Моталда.

– Пустили смо машти на вољу и почели "игру" када је Достојевски за четири дана издиктирао "Коцкара", јер је био у цајтноту са предајом рукописа. Наше маштање је на тему његовог односа према анархизму, царској Русији, народу, према вери којој је дубоко припадао и литератури коју је живео – објашњава Манојловић фасцинацију "шокантним животом" Достојевског.

Је ли улога Достојевског у радној сезони 2007. била и најизазовнија?

– Јесте – потврђује Манојловић и додаје – то неће бити животопис Достојевског, већ рефлексија на његових 15 последњих година живота и његово несагледиво важно дело и утицај на нове генерације које су желеле да атентатима промене руско друштво иако је он сматрао да се крвљу не може променити свет.

Готово без дана паузе, уследила је потом и нова улога и то у филму, који према према истоименом роману Илије Тројанова снимио бугарски редитељ Стефан Командарев. Манојловић објашњава да игра  "средовечног дисидента у некадашњој комунистичкој, али и у данашњој демократској Бугарској, иначе шампиона у ’бекгејмону’ или ’табли’, како ову игру називају код нас али и у Ирану, Македонији и Бугарској". Изазов је био и лик Карла из Шведске у новом филму Дарка Бајића "На лепом плавом Дунаву" (светске премијере свих ових филмова тек се очекују).

 У години "набијеној" обавезама и догађајима уследио је и онај (1. децембра) у берлинској Арени када је Мики Манојловић био присутан на свечаној 20. церемонији доделе награда Европске филмске академије (ЕФА), као један од свега шесторо  номинованих за европског глумца године. Тада је за "Политику" потврдио да је на локацијама на Сицилији, Малти, Паризу, Хонгконгу већ снимио неке од сцена за филм "Ларго Винч", који према истоименом популарном француском стрипу снима Жером Сал, а уз Микија играју и Томер Сисли, Кристин Скот Томас и Стивен Ведингтон.

 Темељна анализа Манојловићевог рада на филму указује на податак да је одиграо више од 80 улога на пет језика, не укључујући ту и ове наше – словенске – да је сарађивао са Карановићем, Грлићем, Марковићем, Паскаљевићем, Кустурицом, са нашим младим ауторима и онима који припадају Европи и остатку света. Тражен је и са разлогом хваљен, а оно што је у стању да глумачки подари можда је најбоље окарактерисао Ранко Мунитић (у монографији "Мики Манојловић: Играч на летећем ћилиму"), рекавши: "Уочљива карактеристика Манојловићевих драмских личности јесте њихова суздржаност, несклоност великим гестовима и гримасама, сем када таква помагала рола изричито не захтева. Говор лица и говор тела не темељи наш глумац на додавању, већ на редуковању изражајних средстава. Отуд густи минимализам његове игре..."

 И управо тај густи минимализам игре показао се као изузетна предност у филму "Ирина Палм", у којем Манојловић заједно са некадашњом рок легендом Меријен Фејтфул ("То је образована, симпатична жена, на снимању нам је било лепо, добро смо се забављали", каже Мики) учествује у деликатној градњи црне комедије и топле љубавне приче започете у једном енглеском секс-бару.

– То је пројекција идеје да човек који зарађује паре на секс-индустрији вероватно има потребу за нечим другим и другачијим, што пронађе у округластој и не више младој Ирини Палм. Отуда та топлина мог лика, рођена већ у првом сусрету са њом – каже Манојловић.

 Током разговора са глумцем констатујемо да не може а да се не примети и извесна сличност између Голубовићеве "Клопке" и "Ирине Палм" Габарског. Та могућа сличност је у полазишним идејама, по којима главни јунаци морају да пронађу решења за безизлазне ситуације. У "Клопци" је то убиство, у "Ирини Палм" еротска услуга.

– Јесте, каже наш глумац, али то су ипак две земље, Србија и Енглеска, и две ситуације. Беда је, међутим, свугде увек иста. Људи се довијају како знају и могу, само што на Западу онанишу, а код нас убијају. Да је Ирина Палм своје проблеме решила тако што би неког "рокнула" за лову, не би било љубавне приче.

За разлику од овог британско-белгијског филма у којем је као јунак (власник секс-бара) Манојловић заправо романтичан, у "Клопци" је (као "контроверзни бизнисмен", наручилац убиства) типичан представник наше "сурове реалности".

– Ми већ осамнаест година живимо у рефлексу мрака једног времена које је било. И ништа се није променило, и даље живимо у једној криминално-полицијској комбинацији и тај мој лик је управо то. Нажалост, таквих примера има код нас колико хоћете. Са овом нашом, српском брзином, овакво опште стање може да траје још десет година – каже Манојловић.

Упитасмо глумца и следеће: очекујемо да вредности буду освојене на плану кинематографије, а са друге стране то не чинимо у самој "бази", или можда не на начин које грађанство очекује (?), а он каже:

– Болест је јако дубока и озбиљна. Тешко је освојити и одржати вредности и у породици, а камоли ван ње. Што се тиче филма и кинематографије која је жилава, има довољно пређеног пута, искуства, довољно тога што би се могло назвати вредношћу. Свака ствар мора да се освоји. И демократија мора да се освоји. Демократија је луксуз историје, њу треба  стицати. До луксуза треба доћи, треба проћи пут. Да би га прошао мораш поштовати континуитет освојених вредности, а не да их стално сјебаваш, рушиш и уништаваш. И у филму и око нас постоје снаге које то могу да остваре. Али, то не треба да буду "маратонци", већ  краткопругаши, или експлозивни "биатлонци" који раде све спортове помало и брзо оду. Треба брже радити, јер овде људи више немају нерава.

У Европи у којој као глумац већ дуго бивствује ствари су уређеније, али Манојловића питамо да ли је Европа за њега срдачно братство?

– Наша представа о европском, западном свету и демократији је или претерано добра или претерано лоша – није реална. Оно што је максимум који је свет успео да освоји јесте то да човек када ради за то добије новац од којег може да живи, што код нас није случај. Сматрам да је живот тамо добар, да може да буде довољан и то је оно што је за просечног становника запада довољно. Овде је живот недовољан и у томе је разлика – каже наш уметник.

На крају разговора заказујемо поновни сусрет на Мокрој Гори, већ у јануару 2008. на првом Кустендорф фестивалу. Тамо ће, уз "Завет", бити приказан и филм "Ирина Палм". Манојловић ће одржати и мастер класу студентима чији се филмови такмиче за награду "Златно јаје" коју додељује оснивач и директор фестивала Емир Кустурица коме је наш саговорник веран, дугогодишњи филмски саборац.

– Снимамо и радујемо се. Живећи различите животе несебично улажемо њихов бољи део у наш рад – објашњава Манојловић однос са Кустурицом. – Претходна заједничка филмска путовања не злоупотребљавамо. Откривамо своје нове могућности. Филмове које смо радили гледао је цео свет...