Сцена за 21. век

БУКА И БЕС
У складу с једним личним искуством, представа која о писцима преовлађује код нашег света није баш одмакла од деветнаестовековних опажања. По њима је литерата, напросто, својеглав човек, у најбољем случају боем; у сваком случају зависан од тренутне инспирације. Стереотип о ћудљивом стваралачком бићу на неки начин хране и сходне под-предрасуде каква је и она о креативцу ком свако сувишно знање смета да буде "свој". (Практично, пожељно је да писац буде што необразованији, јер је самим тим изворнији, па макар и јуродивији, а што је слабоумнији, његова креација има некако изгледније шансе да буде виспренија.) Представе из дотичног "корпуса" евентуално су добациле до бодлеровског опирања извесним дометима цивилизације или до модернистичке преосетљивости уметника који показује "известан степен општег и разгранатог ресентимана или непријатељства" (Џин Х. Бел Виљада – Уметност ради уметности и књижевни живот) – дакле, до првих деценија 20. столећа.

Већина домаћих књижевника свесно или несвесно угађа овим старинским стереотипијама. За разлику од западноевропских колега који говоре језике, воде рачуна о личном пи-ару и обавештени су о савременом писму, српски писац у већини случајева ретко влада и енглеским, не занима га рецентна књижевна продукција осим домаће коју по правилу пак не чита, а оно што је у недостатку сопственог стајлинга најбоље могао да учини било је да запусти гардеробу. Његов спољашњи немар можда имплицира и унутрашњу несигурност, будући да му је намењена пасивна улога: он чини недефинисан међуслој у својеврсном прећутном договору између народа и тзв. политичке елите. Наиме, ако потоњи имају право да материјално злоупотребљавају поверење својих бирача, заузврат се не усуђују дирати у супремацију популистичке културе, цементирану програмима којима ТВ Пинк (и не само ТВ Пинк) протежира и етаблира свакодневичке сељацизме, али и стањем у образовном систему, који и даље добрим делом почива на епским и моралистичким садржајима. Један од парадокса реченог пакта јесте да плебс: слој незаинтересован за културу, задовољство и вентил налази у области какве-такве – популистичке – културе. Парадоксална је и улога која је у свему томе намењена српском писцу: тешко да се он може осећати до краја на своме и као припадник неког повлашћеног слоја и као припадник народа: с једне стране, наивнији "обични смртници" га и даље доживљавају делом некакве елите, а с друге стране, политичка елита га –  "значајем" који је одредила култури – гура натраг у оно што је лумпен. Архаична народска представа о писцу није апдејтована не због опште необразованости него управо зато што је његов друштвени значај такав да му – као неком слабо посећеном и запуштеном сајту у неумољиво динамичној изложби бистрих јеловника Интернета – више пред публиком не може помоћи ништа, па ни апдејтовање.

Ако је данас лакше ауторски деловати него што је то било у СФРЈ утолико што је од деведесетих у Србији готово немогуће да писац судски одговара за своје књижевно дело, то је само мера значаја који елита тренутно прописује литератури. Она је постала толико друштвено небитна да је изгубила ореол опасности. Уосталом, судећи по пребројавању објављених наслова у 2007. години, многи ће међу нама, српским писцима, у догледно време остати без издавача. Све узев, канда никад није било теже бити српски писац него што је то у транзицији, па радило се и о, поетички и ментално, савременим српским  писцима 19. века, савременим српским писцима 20. века или онима што припадају мањини коју чине савремени српски писци 21. века. На пример, ако потоњи имају најмање шансе за адекватно читање од стране махом неапдејтоване критике, први, који су поетички сразмерно много фаворизованији и неупоредиво уклопљенији у помињане пучке представе о писцу, по правилу слабије разумеју време у ком живе па тако и механизме актуелне транзиције. У таквом амбијенту битан цитат из Плехановљевог памфлета Уметност и друштво поприма циничко значење. "Веровање у уметност ради уметности јавља се увек када се уметник налази у сукобу са својим друштвеним окружењем", писао је 1912. године аутор. Цинички обрт је у томе што, у условима савремене српске књижевне сцене, ларпурлартизам није ствар поетике већ инфраструктуре. У транзиционој равнодушности социјума према култури и неприлагођености литературе локалним транзиционим финесама, већина писаца ствара у амбијенту до ког њен значај на крају мање-више и досеже.