Траг о човеку

ПАВЛУ ВАСИЋУ У ЧАСТ
У част стогодишњице од рођења Павла Васића (Ниш, 1907. – Београд, 1993), сликара, критичара и историчара уметности, приређена је изложба његових радова у Продајној галерији Београд на Косанчићевом венцу и у Народном музеју у Ваљеву, која од 21. децембра траје у Народном музеју у Крушевцу. Уз то, недавно се појавила и књига разговора који је са овим уметником, доктором историје уметности, професором на свим уметничким академијама код нас и непревазиђеним ликовним критичарем водио Милош Јевтић.
Васић је критике објављивао од 1929, али понајвише као стални сарадник Политике (1950–1980) и повременo до краја живота. Откривао је ликовне вредности дела без обзира на стилове, покрете, правце и трендове. Није желео да се огреши о своја убеђења, него да пише за будућност. Промовисао је много младих уметника и доносио непогрешиве оцене које су се временом у потпуности потврдиле, а Политику учиниле неизбежним приручником, извором драгоцених података. Написао је много предговора у каталозима савременика, од којих су поједини својеврсне монографске студије.

Иза Васића је богата историчарско уметничка делатност. Он је међу првима указао на значај српско-руских веза за прихватање барока у XVIII веку. Открио је много непознатих аутора, извршио тачне атрибуције и датовања уметничких дела широм Србије. Објавио је више прегледа српске и европске уметности: Увод у ликовне уметности, Европска уметност XVIII века, Европска уметност XIX века, Живот и дело Анастаса Јовановића, првог српског литографа, Одело и оружје, Живко Павловић молер пожаревачки и његово доба, Ношња народа Југославије кроз историју, Димитрије Аврамовић, Доба барока, Урош Кнежевић, Униформе српске војске 1808–1918, Примењена уметност у Србији 1900–1978, Доба уметности, Доба рококоа и уметничке топографије Сремских Карловаца, Сомбора, Панчева и Крушевца у издању Матица српске, такође и корисне уџбенике, неопходне поучнике генерацијама и студената и стручњака.

Васићево сликарство с краја треће деценије везује се за стваралаштво Јована Бијелића, у чијем је атељеу добро испекао занат. При том, будно је пратио шта се догађа и, прихватајући захтеве конструктивизма, геометризовао форму. Ипак, брзо се вратио актуелном новом реализму, тачније варијанти традиционализма уверен, како је говорио, да мудар народ не сме да негира традицију, него да се на њу ослања. Форму је градио и ликове моделовао пригушеним тоновима, контрастима светлог и тамног, валерским градацијама.

У првим годинама четврте деценије, Васић је превласт дао звучној хроматици и извесном деформисању облика. Тако се повезао са поклоницима експресионистичког усмерења, али промишљање сваког елемента композиције и уздржаност спајају га са колористичким реализмом. Средином четрдесетих, сасвим у складу са својим хуманистичким начелима и захтевима наше уметности, накратко се посветио друштвено ангажованим темама. Крајем четврте деценије, стишаном, топлом палетом и мотивима из најближег окружења, учествовао је у стварању поетскореалистичке осећајности, карактеристичне за београдску уметност тога доба.

Васићеви акварели, настали у заробљеничким логорима током II светског рата, сведоче о победи духа у мрачном раздобљу људске историје. Бележио је ликове сународника и фигуре у униформама заробљених савезничких официра, чак и италијанских када су и они доспели у немачке логоре. Изведени су лако и сигурно, истанчаним тоновима или снажнијим звуком пигмената. Дела која је урадио после 1945, у време обнове и изградње, јесу трајан документ о друштву у настајању, а по извођачкој сигурности ближа су својеврсном академском, него социјалистичком реализму.

И поред различитих активности којима се бавио, Васић је за собом оставио приближно две стотине педесет уља, на хиљаде акварела, цртежа, скица студија, много илустрација, нацрта за костим и тридесетак графика. Поштовао је правила вештине, али веровао да артизам није довољан за исказивање свега онога што класично дело подразумева, почевши од интелектуалних, иконографских и документарних вредности. Био је заинтересован за фигурацију и говорио да су му подједнако важни и пластична структура и траг о човеку. Његово стваралаштво припада водећим токовима колористичког експресионизма, поетског реализма и, донекле, оног социјалистичког једино по обрађеним мотивима који су, истовремено, чврсто повезани са грађанским друштвом којем је и сам припадао.