Читање је искушавање бесконачног

ЕСЕЈ
Катастрофичари данас убедљивије но икад образлажу своја ламентозна предвиђања о озбиљном замору цивилизације писмености која води ка неминовној смрти књиге. Њихове се претпоставке код нас не сматрају пренаглашеним, јер су се, нажалост доста често испуњавале. У тим застрашујућим најавама краја читалачке ере предњаче управо зависници од читања, а њиховом увиду у праћење података се може веровати, јер га стичу из непосредне близине, као горуће заинтересована група. Они већ одавно панично скрећу пажњу на чињенице да је у ово доба успона модерне техноинтелигенције, књига занемарена и лагано умире на слабим рукама опасно проређеног читатељства.

Истраживачи културе, стручњаци за образовање, те философи, аналитичари и колумнисти, углавном људи који на разне начине живе од књиге, засипају све мању, па тим и тврдокорнију, заједницу читалаца, опоменама и јадиковкама над племенитом читалачком зависношћу којој проричу скору пропаст. Уз то обично наглашавају да се опште поверење у књигу већ прилично истањило, јер се интелектуална радозналост, воља за открићем и сазнавањем, па чак и потребе за забавом, данас утажују на мноштво других начина. Читање, дакле, ту, како би Пруст рекао, "чудесно плодну комуникацију са светом из своје потпуне самоће, према кукњави многих данашњих културолога, потискују технолошки нарочито опремљени и подешени симулакруми стварности и живота, који нису ништа друго до модерни изданци дубоких корена некадашњег усменог саопштавања литерарних и других порука. Да парадокс буде потпун, та некролошка опраштања са књигом чија је аура на издисају, обично иду напоредо са громогласним најавама нових издања и славопојкама о прођи, пласману, утицају и успеху ранијих.

Шта се заправо догађа са, кроз миленијуме негованим, односом између човека и књиге, као његовог превратничког изума. Да ли нам заиста предстоји "Сумрак књига" како гласи наслов, а у приличној мери и закључак, расправе критичара Калеба Крејна о губљењу читалачких навика у савременом свету, објављене у најновијем броју часописа Њујоркер.

Не бих рекла да ствари баш тако стоје. Најпре Крејн своја страховања да модерни човек све мање чита заснива на истраживања биолошкиње Маријане Волф која је превасходно проучавала узроке дислексије, доста ретког обољења, а оно се јавља као извесна ментална блокада која онемогућава оболелом да научи да чита, без обзира на психички развој, распознавање слова и друге, наоко, нормалне предиспозиције. Њена испитивања и анализе воде закључцима да дислексичари далеко боље разумеју (и "читају") слике и лакше се њима споразумевају, не могу се генерализовати, а нарочито не важе за људе који немају те сметње. Зато Крејнова опаска да модерни човек све више напушта књигу и враћа се у епоху модификоване усмености, која се изражава кратким резовима дијалога употпуњеног сликом, треба схватити више као метафоричну критику, или критички досетку, него као доказиву тврдњу.

Уосталом и писмо је кренуло од слике, а чињеница да су Грци од Феничана половином осмог века пре Христа, преузели алфабет од двадесет четири слова, сматра се преломном у стварању модерне културе. Многи научници (Е. А. Хавлок, на пример, о томе има студију) сматрају да је тај корпус слова у потпуности променио свест грчког човека. У сваком случају она су заменила меморисање као једини начин чувања митске и документарне грађе и усмено саопштавање као средство њиховог ширења. Ти писани знаци су допринели да се фиксира ауторска форма дела, релативизовали су ограде простора и времена, њима су могле да се означе све три димензије света.

Читалац и гледалац су се тада раздвојили управо по начину примања порука. И та значајна бифуркација траје до данас. Они и у нашем времену, а према доказима савремених психолога, различито размишљају о истој ствари. Гледалац, односно слушалац нема времена да повуче разлику између зналца и знања. Они трпе непосредни притисак слике, глумљеног, или документарног призора, или исказа казивача који их описује. То их држи у извесном пасивном положају помало механичког поистовећења са виђеним, или чувеним, јер је то што им се нуди и подешено за брз споразум са њима. Читалац, "у својој потпуној самоћи", што је Пруст уочио као велику предност, сучељен са текстом насамо, има простора за темељније понирање у све његове димензије. Има могућности да се упозна са његовим референцијалним нивоом, да изврши ширу проверу ставова и тврдњи у њему, има места за сопствене полемичке импулсе, једном речју, читање је свеукупно изоштравање имагинарне слике у свим димензијама. Гледалац, дакле, зури и ужива или трпи, или нервозно мења канале, или напушта место у гледалишту, или слушаоници. Читалац за то време бурно расправља са прочитаним текстом, открива његове тајне завијутке у језику и метафоричним слојевима, и тако остварује врхунски дијалог са светом далеко изван сопственог непосредног домашаја. Неко је рекао да је читање прототип независности и био је у праву.

Питам се заиста озбиљно шта то плаши тако учене људе и наводи их да књизи предвиђају тако сиву сутрашњицу. Одакле потиче тај страх, или претња, да ће технолошки узлет умртвити моћ и дејство књиге. Напротив, по мом мишљењу тековине науке су управо учврстиле и њену функцију. Научна авантура, писмо и читалачка комуникација су изуми и пракса исте провенијенције. Како је могуће поверовати у то да би изумитељ и корисник машине која чита надљудском брзином био могући убица књиге. Зашто би одгонетач толиких непознаница из космоса, раније наговештених у литератури, био равнодушан према том извору сазнања. Понукан поетски сажетим питањима из песничких збирки, научник маштар је у својој лабораторији потражио на њих одговоре. Који би био разлог за прекид тог односа. Узајамна условност између, рецимо, поседника машине за прање рубља и књиге је у томе што тај човек има више времена за читање.

Проблем је, дакле, стављен у погрешну заграду. Не прети књизи пропаст у данашњем времену, то је цинично увеличавање и генерализација спорадичних појава. Невоља је најпре у томе што права књига, заплашена сопственом озбиљношћу, пристаје на бесмислено поређење са естрадом и кришом сања њену популарност, но срећом из тога се ипак буди престрављена пространством арене баналних модела.

Истовремено, уметничка вредност је еротска фантазија естраде, међутим она је по дефиницији комуникација која оперише искључиво провереним, брзо читљивим и гледљивим клишеима. Бродски је подвукао да је "супротстављање клишеу оно што разликује уметност од живота". Зато та бескрајна покретна трака допадљивих тобоже животних слика и заплета пуних симулираног ероса, пролазна је и без правог замаха и никад неће постати библиотека, јер нема постојаност књиге ни оданог читаоца.

Узмимо као метафору књиге и читања Александријску библиотеку, некада највећу на свету. Настала три века пре нове ере као збирка од неколико стотина хиљада глинених плоча, допуњавана великим бројем исписаних свитака, била је уједно и универзитет и преписивачка лабораторија да би нестала у пожару у време Римског царства. Изнова је подигнута, након седамсто година на истом месту, с намером да јој се врати некадашњи примат међу библиотекама у свету. И да се тако потврди уверење Бродског исказано у беседи на отварању Сајма књига у Торину 1988. године. Тада је, између осталог рекао: "Књиге су у целини мање коначне од нас самих". Читање је, дакле, искушавање бесконачног.