Ја сам екран

Шта остаје човеку у пустињи коју називају светом?
(Александар Петровић)

На самом почетку свог рада, редитељ Александар Петровић практично је изразио Годарову теорему о међузависности документарног и фиктивног у филмском облику рекавши да су његови документарни филмови рађени по принципима играног филма, док играни филм Двоје има документарну фактуру. Филм је за њега био „уметност контекста”.

„Ја не правим филм о глумцу, па чак ни о личности коју тумачи, већ о идеји или некој емоцији“, рекао је једном. По„неки пут ће ту нека фотографија или дрворед боље послужити него 5.000 глумачких реплика. Зашто би психологију неке личности најбоље изражавали лице или речи? Ми прецењујемо изражајност људског лица. На крају крајева, нос је само комад меса, а уста најобичнија рупа.“ Аутор Се„оба“ осећао је аверзију према дијалогу. „Кад снимам дијалошку сцену и глумци говоре текст, имам утисак да ништа не радим, да крадем Богу дане.“

Редитељима, међутим, покрет је најважнији. Следимо Бертолучијево уверење да је сваки покрет метафора. Петровић је пак, инсистирао на лицу простора, тајанственом, чаробном и ироничном, као лицу мора. Говорио је да се у том простору крије комад људске душе и људског срца. „Треба га камером освојити, треба се поново родити у њему, без родитеља _ сам.“

О смрти, с љубављу

Извесне индоктриниране гледаоце његови филмови су плашили. Покушавали су, на разне начине, да их зауставе. Наслов Биће скоро пропаст света, злослутно су парафразирали: биће скоро пропаст филма.

Он је, пак, мислио да уметничка дела нису паклене машине, нити бурад отрова:

„Ја немам предрасуда. Само показујем ствари какве јесу. Биће скоро пропаст света, нек пропадне није штета је у мом раду, најизразитији пример судара добра и зла, интерференција позитивног и негативног постојала је и раније у мојим филмовима. Ако филм има неку дужност, она се састоји у томе да буде савест свога времена. Ја састављам записник. Не судим. Био бих правник да сам хтео да судим. Пошто волим људе (у супротном се не бих могао бавити поезијом), сасвим је природно што ме социјална неједнакост и економска беда дубоко дотичу и инспиришу, али ја им не прилазим као политичар, већ као уметник. Уметничка истина је важнија и дубља од политичке, а у сваком случају трајнија... Уметност је, додуше, само једна од честица које формирају људску свест.“

У својим филмовима говорио је, рекао бих, и о смрти с љубављу. Већ његов први филм Двоје инсистирао је на јединству љубави и смрти, а филм Три се завршава њиховим супротстављањем, с нерешеним исходом. Амбивалентност тог односа између љубави и смрти у Скупљачима перја постаје део документарне истине живота, веровао је Александар Петровић, сигуран да су његови филмови „непрекинути дијалог о љубави и смрти и да су та два пола људске судбине у њима у корелацији“.

Сећам се како смо на јахти у канском мору (снимање Сеоба најзад је постало извесно!), у само свитање, с чашама шампањца у руци, слушали Петровићев трактат о слободи, још једној његовој великој теми:

„Постоји у животу једна фундаментална контрадикција: смисао човечанства налази се у слободи; међутим, човек не може бити слободан. Моји Скупљачи перја су зато скупљачи имагинарних слобода у једном неслободном свету који не вреди ни оптуживати, ни бранити. Направио сам филм о људској слободи. Покушао сам показати везе између слободе и поезије”.

Режирајући у машти Сеобе, још пре 40 година Петровић је истраживао „ток свести камере”. Стога његови филмови – као што ће то, надајмо се, показати и ретроспектива Петровићевих филмова на фестивалу ауторског филма „Поглед у свет”, најесен у Београду – поседују кинестетичку заводљивост коју је редитељ откривао у великим књигама Достојевског, Булгакова, Бела, Црњанског.

Александар Петровић био је прави зачетник нашег новог филма (уочљива је сродност са појмом ауторски филм), приближио га је гледалишту, извео у свет. Веровао је даауторска кинематографија претпоставља ангажован однос према свом делу у свим фазама припрема, реализације и експлоатације филма, хтео је да ствара филмове који ће у естетском смислу бити јединствени, од замисли, до тонске копије.

„Ма како то брутално изгледало, за просперитет уметности, за истински напредак филмског стваралаштва, најбољи је најнемилосрднији систем – онај који подразумева за све исте шансе, али и захтева исту меру одговорности.“ Према оцени париског „Монда”, Александар Петровић оличавао је успон кинематографије у својој земљи и иностранству и био међу најзаслужнијим за обнову европског филмског стваралаштва. Сматрао је да га је тај успех „као какав бумеранг млатнуо по челу“, да су му напречац окренули леђа чак и они с којима је био близак по схватањима.

Пре много година снимао сам Филм о филму: Сеобе, уверен да су Сеобе животно дело Александра Петровића. Филм с којим се носио десетлећима, па сваки дан, у великој инспирацији, готово у митском заносу. Али, наизглед неисцрпна енергија, уместо у филмску траку, све више се одливала у битку са „гнусобама и сподобама”, у замршене правне спорове, у вијање са демонима...

Земља и песак Београда

Иако је на много начина испољио своју љубав према завичају, није оклевао ни да остави „траг немирења, поруку за будућност”, након свега, изражавајући своју ин„тимну оптужбу”: Вратио је сва признања и награде добијене од овог друштва.

Пре неку ноћ прелиставао сам Сашин сценарио за документарни филм Овде Београд, са „патријархом поезије” Душаном Матићем, написан ваљда још пре него што је снимио иједан филм. Петровић _ који се мада рођен у Паризу, осећао стопостотним Београђанином – уверава, себе и нас, речима: Ни старијег, ни млађег града.

И ових дана, када се навршава тачно петнаест година од његове смрти, замишљам га како говори, ванвременим гласом:

„Испред затворених очију, у простору који је и свемир и бескрај, јављају ми се различити ликови. И у овој фантазмагоричној кристалној кугли свеколиког света, нема границе између прошлости, садашњости и будућности, између смрти и живота. Покојници су живи и стварни као и људи које сам овога дана срео. Само има_ Сеоба, смрти нема”. Покушајте да замислите колико је Београђана умрло од „пре рата” до овог „трећег рата”. Више од града, читав један народ. Сви су они земља и песак. И још један страшан детаљ: по свима њима газимо. И не само по њима. По свему ономе што је наше корење. Што нас је створило. И чему онда амбиција... Чему власт... Чему новац... Чему слава... Земља која се претвара у песак, да би је, то јест, да би нас разносили ветрови.“

У носталгичној књизи Рапсодија ништавила (Фрагменти дневника: Саша и сви Петровићи, редом): Драшко Ређеп бодри: „Има Саше Петровића, после свега, после света.”

У имагинарном дијалогу са аутором Сеоба као да чујем Сашу како одговара (уз свеобухватан осмех): „Сви анђели што се у смрти оваплоћујете! Историјо! Висоравни затрављена. Као да смо већ доспели у годину 2100, у којој ће, како нас једна новогодишња научна анкета обавештава, човек, попут богова, постати бесмртан... Ја сам само екран на коме се светови појављују...“