Таг: садмз

Овај текст представља једну завршену цјелину у мом животу. Четири године рада, учења и одрастања. Четири дуге године далеко до породице. Четири године нових пријатељстава и љубави. Четири године. Фор јирс. Од септембра 2008 до 2012 живио сам у месту које се налази на самом југу Сједињених Америчких Држава. Тачну географску позицију је релативно тешко објаснити пошто и нема неке знаменитости у...

Када дођете, залутате или вас нешто одведе у ”Њу Орлеанс", или популарну „Нолу“ где сам и ја дошла, ”доћи ћете путем којим сте морали доћи”. Кренућете пространом Канал улицом, затим ћете скренути у улицу Светог Петра, која води наниже низ реку Мисисипи, поред француске пијаце ка Џексон тргу. Он се савија око катедрале ”St. Luis", а на крајњем делу трга - још 1862 отворена је, данас...

Када сам добио одобрење за усељење у САД помислио сам да је то земља без много историје или бар са мање повести него Балкан са кога сампобегаодавне 1992.године. Потајно сам веровао да ћу се отрести те историје од Кулина бана и безбројних ратова, до гомиле краљева, царева, председника, принчева, војсковођа, вождова и других који су нам углавном загорчавали живот, гонили нас да ратујемо и...

Прочитао сам готово 90% текстова из ове рубрике и 100% коментара. Неки су ме нагнали на сузе, неки на смех, неки на ово неки на оно. Тренутно гледам флашу короне, пола пуне (полу празне), како ко преферира, и мислим се „Дамире где си ти у тој причи”. Моје име је Дамир Вујић и имам 33 године и ништа више. Рођен сам и одрастао у Панчеву. Нисам се отиснуо у туђину због тога што ми је сметао...

Хтео сам овим текстом да Вам прикажем хронолошки ток активности у типичном радном дану. Приметићете да имам много састанака (планираних и непланираних), и једини начин да урадим посао је да се рано пробудим и напишем извештаје/документе пре него што одем на радно место. Напомена: Радим у развоју у великој америчкој компанији на средњем западу. Буђење 4:30 Правим чај, читам 15 минута Discover...

Тешко је кад је човек суочен са сазнањем да више не припада тамо одакле је изнедрен, а да ипак не припада ни тамо где се сад налази. Још је теже кад се дође до сазнања да те нови корени држе чвршће него они стари... У Америци сам још од (далеке) 1986-те. Од тада па до данас много се тога променило. Памтим цене горива испод једног долара и са сетом се сећам тих дана док пуним резервоар по цени...

Субота је вече у Лос Анђелесу и ја бих требао да изађем негдје и "забавим се" на америчко-балкански начин. То значи да одем на вечеру у неком суши ресторану у коме много људи, посебно наших, прије него и наручи храну обави своју "грађанску дужност": чекира се на свом мобилном апарату како би сви који су активни на друштвеним мрежама типа фејсбук и твитер могли да виде да су они баш ту гдје...

Кад се осмехују, кажу, људи су срећни Већ на првом кораку по доласку у Њујорк, на Аеродрому Џон Фицџералд Кенеди, крајем 20. века, дочекали су ме осмеси запосленог особља и то је за мене после озбиљних фаца у Немачкој и често тужних лица у Босни и Србији било нешто сасвим ново и свеже. Полетео сам затим за Атланту, моје прво одредиште у Новом свету – и опет осмеси. Свуда у овом граду, на југу...

Петак увече, после поподневног пљуска и ноћашње олује, најбоље је време за трчање улицама Хонолулуа при врху „угашеног“ вулкана Панчбоул (Punchbowl), на чијој падини столујем више од две године. Ретки аутомобили и још ређи шетачи паса не нарушавају спокој града чији су становници вечерас у четвртима између танких зидова пред никад довољно великим бљештавим сокоћелима испунили фотеље и заузели...

Био је почетак априла 1998. године и мој први радни дан у хотелу Хајат, са 22 спрата, у Атланти, главном граду савезне државе Џорџија, на југу Америке, где брескве, сваког пролећа, тако лепо цветају и миришу. Пре тога разговарао сам са троје менаџера, а затим су ме сликали и са нешто биографских података поставили то на огласну таблу да би ме на тај начин представили радницима Хајата, а било...