Таг: аустралија мз

На огромном броду „Аустралис“, 2000 путника и 500 чланова посаде, далеке 1969. године на путу из Данске за Аустралију, упознали смо, супруга и ја, пар Аустралаца : инжињера Карла Проста, Немца који већ десетак година живи у Аустралији и његову жену учитељицу Кери. Приближно истих година, дружили смо се као ”школски”. Месец дана заједничке пловидбе изродило је нашу одлуку да се настанимо у...

Кажу да живот спознајемо чулима. Све се заборавља и брише, као прашина сталожена на сандуку времена. Жеља да се разуме, објасни и дефинише је само то - жеља. Памтимо, међутим, како смо се осећали, не како смо мислили, како је заправо било то што је било и што се догодило. Сећања, рашомонска, варљива бележица нашег трајања и трагања.Оно што је река живота доносила и таложила као плодни муљ и...

Одлазак у иностранство се понекад претвори у злочин који се не прашта. А казна, која следи, не би могла да се нађе ни у Душановом законику! Ако мислите да је најтеже отићи, спаковати све у један кофер и почети из почетка, онда се варате. То је само почетак – то је само “први круг пакла”. Избеглице су у предности у односу на нас “слободњаке” – они знају ко их је отерао, имају коме да се пожале...

Како јесен полако уступа пред зимом, тако три млада храста у нашој башти губе битку са хладним јутрима. Њихово лишће, уместо гране, све више украшава уредно покошену енглеску траву. Али пре него што је потпуно опало, лишће је променило боју у црвену. Тако смо у башти имали – три црвена храста! - Када си их пролетос засадио, ти си знао да они нису “нормални” – супруга користи и ову прилику да...

Равница титра у летњој оморини. Поподне се протеже као лења мачка. Клизи време као бицикла прашњавим друмом. Тражим свој одраз у тешким и дубоким водама Дунава код Бездана. На другој обали заувек је нестао део мене. Тих, већ поодмаклих деведесетих, Сомбор је за мене представљао велико искушење. Требало је прихватити чињеницу да Марија Старчевић више није госпођица професорица са филцаним...

Безмало сваког лета у последњих петнаест година враћао сам се на месец-два у крајеве који су некада били у саставу Југославије. Враћао сам се да посетим гробове родитеља, да видим родбину и пријатеље, знанце и колеге. Сваки пут бих уочио нове промене у односу оних који су отишли и оних који су остали. Има, међутим, нешто што се у том односу не мења. Зато је посебно привукло моју пажњу. Најпре...

У последње време ме прогања реч “господин”, па је тако ушла и у мој компјутер - као лозинка, Или као вирус, како се узме! А та реч, вероватно, има неке везе са мном: прешао сам педесету, стекао иметак - можда би и сам хтео да постанем “господин”?! Супруга често користи ону фразу “господин човек”, а када је питам како се то постаје, ту настане тишина - или она неће да ода "тајну" или и сама...

Имам карту за “Australian Open”, али не могу да идем, хоћеш ли ти? - у пролазу ме упита шеф техничког одељења. Мозак је почео да ради убрзано: никада нисам био тамо; добро би било да видим; зашто баш мене поред толико других радника; уморан сам од ових церемонија “у рукавицама”; напољу је 35 степени целзијуса; играју Новак, Јелена и Ана и биће навијања… Нема...