Магични кругови

Одлазак у иностранство се понекад претвори у злочин који се не прашта. А казна, која следи, не би могла да се нађе ни у Душановом законику!

Ако мислите да је најтеже отићи, спаковати све у један кофер и почети из почетка, онда се варате. То је само почетак – то је само “први круг пакла”.

Избеглице су у предности у односу на нас “слободњаке” – они знају ко их је отерао, имају коме да се пожале и не осећају се кривим.

Иначе, тај “први круг” обично траје пет година. А састоји се од тешког рада, учења туђег језика и “испирања” из мозга свега претходно наученог.

А када, коначно, затворите тај први круг и купите прву кућу (онакву какву сте већ некад имали) тек онда долазе стварни проблеми. А они се зову – “позајмице”.

А породица - велика. Дате неколико пута а онда схватите да ту нема краја – да не можете да попуните све рупе у “бушној” економоји.

А када поставите прво погрешно питање “Па зар код вас банке не дају кредите?” - онда улазите у “други круг”. Питање може да буде и “Зашто не нађете неки посао?” али је резултат исти - рођаци престају да разговарају са вама.

Тај “други круг” обично траје наредних пет година. А за то време ви и даље “купујете”, али сада - у тајности. Престајете да шаљете мајци видео снимке - да не би додатно погоршавали ситуацију.

А када вам умре отац, онда улазите у “трећи круг”. Тада мајка и брат (или сестра, зависно од ситуације) одлучују о наследству.

И они одлуче. Без вас, јер - ви сте далеко.

А онда вам саопште да вашег имена више нема у новом власничком листу!

- Али кућа у селу не вреди ни пребијене паре?
- Да се нађе, брани се брат.
- Али ја сам се тамо родио. Кућа се урушила, али моје успомене су још ту. Доћи ћу ја!
- Када?
- Када одем у пензију!
- А где си био када су нас бомбардовали?

Ту станете. “The end”!

Наредних дана почну да вам се мувају црне мисли кроз главу – решите да купите све суседне напуштене куће (под условом да пронађете њихове власнике).

Али нису то куће где сте се родили, где сте проходали, и где још увек висе ваше слике у оним рамовима са лицитарским срцима, које су чергари “увалили” старој баки док је још била држећа.

Нема друге него да се предате. Схватите да није све у зидовима. Успомене нико не може да вам украде. Позовете остарелу мајку и кажете да ћете “потписати”. “Мир нема алтернативе”.

Оног дана када се све то заврши, седните у нови џип и одведите супругу у скупоцен ресторан, доле у центар града. Да прославите? Не, него да потврдите да сте још увек живи.

А онда натраг у кућу од оних петсто квадрата. Седните у кожну фотељу и буљите у велики екран. А ако вам се поглед ипак “лепи” за зид где виси слика сеоске куће, немојте да очајавате. То је нормално. Суза, иначе, више неће бити, оне су већ пресушиле. “Очврсли сте”…

Трећи круг је тиме “затворен” и ви сада почињете да размишљате да ли да промените презиме у “Петровицх” или “Петровитцх”. Постоји и трећа алтернатива - да презиме мало скратите…

И ту би био крај! Осим ако немате разумног стрица који ће изговорити следећу реченицу:

- Ма, ево ти мог дела. Ионако немам пара ни за пут до те куће, а камоли за поправку крова!

И тако наставите да будете Србин. За длаку.

Али то је само до наредног “круга” - удаје или женидбе ваше деце.

Нека вам је са срећом - од мене, ако већ немате неког другог!