Да ли је Београд био у Југославији

- Господине нађох 20 долара поред стазе. Да није вама испало", упитах?

- Не, одговори он к'о из топа док је седео на клупи прекрштених руку загледан у небо.

На тренутак спусти мало наочаре, изнад којих су дубоки залисци одавали његове године а испод доминирали бисерно бели зуби.

У раним преподневним сатима, док се сунчеви зраци пробијају кроз високе крошње платана, небо изнад Ритенхаус сквера је најплавље са источне стране. Често сам на том делу неба, затворених очију, замишљао моје малу трошну куцу и неки љепши свет.

- Ено тамо на углу је Старбакс", показах му руком и понудих.

- Праве најбољу кафу у граду. Частим, са шећером ил' без?

- Не, хвала, одбруси господин, чије се очи овог пута нису могле видети испод тамних правоугаоних наочара.

- Мистер, ја сам нашао 50 долара на истој тој стази, пре тебе, скоро љутито ће он.

- Ако је тако, ајд' ти части, предложих и после пар секунди паузе додадох: „Ти си наш'о више, боље си среће".

- Не, не частим ја непознате", одбруси он.

У што је сиса, помислих у себи, наш'о педесет долара а жао му платит' једну кафу у Старбаксу. Коњ непоткован. И таман кад сам хтео да му нешто скрешем у брк и окренем главу, он ме предухитри:

- Јел' ти треба новац за кафу, и пође руком ка џепу?

- Не, не. Хвала. Не треба ми, имам ја више од тебе", одговорих дрчно како то само ми из малих државица знамо.

Он се насмеја, открсти руке и упита:

- Видим да си странац, одакле си?

- Из земље која више не постоји?

- Бившег Совјетског Савеза, Рус, Украјинац?

- Не, ал' близу сте. Имамо исте пријатеље, а и непријатеље. И волимо да ратујемо", покушах да му помогнем.

- Рус, понови он.

- Из бивше Југославије, рекох да му прекратим муке.

- А, ви сте тај курчевити народ. Волите да ратујете, ал' вас нешто не иде", цинично ће он.

Затече ме на „погрешној нози", збуних се и не одговорих му. Њему би мало непријатно, па ми понуди да седнем на клупу поред њега. Чешао се прстом испод наочара док је покушавао да се присети неког' познаника из бивше Југославије. Прво му паде на памет један кафеџија у Лос Анђелесу.

- Био сам у том ресторану често, имена му се не сећам. Мало већа шупа, ал' је храна одлична. Италијанска кухиња. Кад год сам желео да се удебљам ишао сам тамо", насмеја се грохотом па се присети.

- Да, Ден Тана се зове власник.

- Јел вас Карл Малден, упита?

- Ваљда јест, нисам сигуран, одговорих.

- А кошаркаш Владе Дивак?

- Он јест, за њега сам сигуран, потврдих поносно.

- Да ли је Београд био у Југославији?

- Да, био некад. Сад је у Србији, климнух главом.

- Био сам тамо давно у прошлом веку на неком филмском фестивалу. Не могу да се сетим поводом ког филма. Сећам се добре филмске атмосфере, сивих зграда, кромпира за сваки оброк и лепих жена", рече и зацерека се гласно да се једна старија госпођа заустави и окрену према нама.

Он окрену главу на другу страну.

Док смо разговарали није обраћао пажњу на радознале погледе, претежно млађих шетача који су кружили парком са псима на повесцу.

Све га је интересовало о Југославији, ко је почео рат, на колико државица се распала, како се данас живи, да ли је Милошевић лош момак као што га у Америци представљају?

Често ме прекидао питањем у по мог одговора. Ни реч о себи. Одговарао сам кол'ко сам знао и умео. И вероватно пристрасно.

Не знам да ли му се допадох ил' се сажали, па ме позва на ручак у ресторан „Парк", на углу Волната и 18. улице.

- Ту је, није далеко. Кажу да је храна добра, разноврсна. Има свега, а служе и добро вино", погледа ме право у очи и показа прстом на ресторан.

Од наше клупе, ресторан је био удаљен двадесетак корака. Нисам никад ручао у њему јер сам чуо да су цене папрене. Био сам огладнео, ал' се захвалих.

- Да потрошимо оних 50 долара", рече уз осмех, који га одаде. И мене осмех издаде?

- Хвала", нисам гладан, слагах.

Он устаде, левом руком скиде наочаре, представи се пуним именом и презименом и пружи руку.

 - Драго ми је сто смо се упознали. Желим ти срећу у Америци", рече на растанку и одгега се у правцу ресторана „Парк”.   

Марко Смиљић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика