Будућност је већ стигла у Кину

Када неко спомене Кину, у мислима већине људи јави се слика Кинеског зида, смога и бескрајних фабричких хала. Разлог зашто Кину и даље често доживљавамо као „земљу у развоју" лежи у слици коју нам пласирају западни медији. То сам увидела из прве руке.

Када сам добила стипендију кинеске владе за мастер студије међународних односа на Источном кинеском педагошки универзитету (ЕЦНУ) у Шангају, реакције моје околине су потврдиле колико је дубоко укорењено мишљење о Кини као земљи која "каска" за Европом и Америком.

Први корак ка разумевању Кине јесте свест о њеним размерама. Кина је површински готово једнака целом европском континенту, а те размере прате и невероватне унутрашње разлике. Примера ради, провинција Сичуан је скоро двоструко већа од Немачке, док је Синђанг чак три пута већи од Француске.

Уз толику територију долази и фасцинантна разноврсност. Разлика између стандардног мандаринског и кантонског језика већа је него разлика између српског и немачког. Што доводи до тога да јако често не разумем своје саговорнике кинезе, иако учим кинески језик већ 8 година. Чак се и физички изглед људи разликује: северњаци су често виши, светлије пути и издужених лица, док су јужњаци нижи, са округлијим лицима и тамнијом пути.

Упркос овим разликама, заједничка црта свих Кинеза је невероватно гостопримство и љубопитљивост. Као странца, свакодневно ме заустављају на улици са питањима одакле долазим и колико дуго учим кинески. Иако већина не говори енглески, њихова спремност да помогну је неисцрпна. Без оклевања ће извадити телефон и преко апликација за превођење покушати да ми објасне или помогну.

Посебно топло реагују када чују да сам из Србије. Увек ми спомену Тита, Југославију, Новака Ђоковића са широким осмехом. У свету где им медији често нису наклоњени, Кинезима је искрено пријатељство изузетно драгоцено. Како је Конфуције давно рекао: „Увек је задовољство имати пријатеље који долазе издалека.“

Древна филозофија у Кини није само теорија, она је срж друштва. То сам најбоље осетила у односу са својом менторком на факултету. У Кини вас ментор мора изабрати, а та веза се сматра доживотном и готово породичном. Наша група студената често подсећа на „мајку патку и њене пачиће“ . Менторка не прати само наш академски напредак, већ активно брине о нашем благостању, увек се распитујући како се осећамо и како се носимо са изазовима живота у иностранству.

Често нас саветује како да пронађемо баланс, показујући да јој је стало до нас као комплетних личности, а не само као истраживача. Оваква брига додатно учвршћује ту специфичну, готово породичну нит која спаја учитеља и ученика.

Наше мисли и искуства делимо уз заједничке ручкове за округлим столом. Тај облик стола није случајан. Он представља јединство и хармонију, без „чела стола“, чиме се наглашава једнакост и заједништво свих присутних.

Та повезаност се са столова прелива у невероватну инфраструктуру. Кина је данас светски лидер у технологији брзих возова који достижу брзине од 350 километара на час. Све је дигитализовано – карту купујете телефоном, а ваш пасош је уједно и ваша карта.

Живот у Шангају, граду од 25 милиона људи, срушио је моју предрасуду о загађености и граду од бетона без душе. То је изузетно чист град, пун зеленила и дрвореда платана. Ноћу се могу видети камиони који детаљно перу улице, а нигде нећете видети смеће или опушке.

У граду влада невероватна дисциплина и чистоћа. Нигде нема смећа или опушака, а ноћу се редовно могу видети камиони који перу улице, одржавајући град беспрекорним док се он припрема за нови дан.

За разлику од Србије, сваки универзитет у Кини има свој кампус, а живот у њему подсећа на боравак у малом, динамичном интернационалном селу. Факултет се труди да нас повеже од првог дана, организујући различите ице-бреакинг активности и велике културне фестивале који нам омогућавају да упознамо обичаје из сваког кутка света. Тако се један обичан одлазак до кухиње може завршити испробавањем казахстанског националног јела, бешбармака, уз приче о номадској историји, култури и обичајима.

Осим упознавања других култура, имамо прилику да дубоко заронимо и у кинеску традицију кроз бројне клубове и радионице. Док на радионицама калиграфије учимо о стрпљењу и прецизности исписивања карактера, они жељни тимског духа и акције могу се придружити клубу за трке змајевих чамаца.

Предвече, многобројни шангајски паркови оживе. Кинези, слично нама, воле дружење, па се окупљају да би заједно плесали, играли кошарку или падел. За здравље свог духа и тела, они верно прате начела традиционалне кинеске медицине, па је уобичајен призор видети људе како практикују таићићуан (таиqиqуан), шетају или трче. Та брига о унутрашњој равнотежи огледа се и у једној специфичној навици,  конзумирању топле воде.

На сваком кораку, од аеродрома до факултета, могу се наћи апарати са топлом водом. Према кинеској медицини, унутрашњи органи су топли и хладна вода би им шкодила, јер нарушава природну топлоту тела. Иако ми је на почетку било јако необично да стално пијем топлу воду, након само пар месеци сам се толико навикла да ми је сада тешко да замислим да свакодневно пијем хладну.

Кина коју сам ја упознала није она са телевизије. То је држава који се мора доживети да би се заиста разумела. То је земља у којој се древна традиција и дубоко поштовање према породици и ауторитету природно преплићу са најсавременијом технологијом, стварајући друштво које је истовремено дирљиво традиционално и фасцинантно модерно. Од топлине заједничког округлог стола са менторком, па све до футуристичких градова који функционишу беспрекорно, Кина ме свакодневно учи да су наше предрасуде често само плод неинформисаности.

Ова земља је толико живописна и слојевита да осећам како сам, упркос свему проживљеном, тек загребала површину. Остало је још много неистражених провинција, локалних обичаја и скривених природних лепота које једва чекам да искусим. За мене, студирање међународних односа овде није само учење из књига и папира, већ свакодневно учење кроз приче и контакте са људима из различитих крајева земаљске кугле.

 Емилија Рашета

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика