Изнајмио сам собу од градоначелника

Собичци у којима се морало улазити постранке, оставе мало веће од душека за спавање, мемљиви подруми у које никад није продро сунчев зрак и импровизоване гараже без прозора, годинама су били моје мјеста становања. Али и моја слободица.

Кад сам се мало снашао и стао на обе ноге, изнајмио сам први пут једну собу са кухињом и купатилом. Нисам ни слутио да је власник те зграде бивши градоначелник Њујорка.

Морао сам да платим три месечне рате унапред, прибавим потврду о запослењу и доставим „clean rekord” да нисам никог преварио нити ост'о дужан.

Власник зграде није ту становао већ је долазио два пута месечно да покупи станарину, или са мајстором због ситних поправки. Знао је дуго да стоји испред улаза. Поздравио би се са сваким станаром, руковао, нашалио и питао да ли нешто треба? И обавезно би се на крају захвалио.

У неколико прилика изменили смо пар реченица. Свима је знао имена, порекло, брачно стање, занимање, националност, хоби. Такав је ваљда обичај овде. Ако хоћеш да имаш успешан бизнис мораш да цениш и поштујеш оне који ти плаћају.

Једно предвечерје, пред „trash day" у нашој улици, покуца неко на моја врата: „Србо могу ли да те замолим за нешто"?

Био је то власник зграде.

„Наравно", одговорих без размишљања, позвах га унутра и понудих половку са шљивом коју сам донео из родног Пелагићева за специјалне госте.

„Ми то овако из флаше да се не види кол'ки је цуг", нашалих се.

Зграби је без оклевања, нагну добрано па се загрца:

„Shit! Ухх што је јака", рече и брже-боље врати флашу.

„Видео сам једну лепу полицу поред пута. Да ли би хтео да пођеш са мном и да је убациш у мој пикап? Знаш мене овде сви знају", упита с поштовањем.

„Само да се пресвучем", одговорих потврдно главом и почех да тражим нешто старо по орману.

„Пожури, пожури може неко да је узме", довикну он.

Испред зграде је био паркиран бели пицк-уп. Окрену га "мајстор" без оклевања преко жуте пуне линије и даде пун гас. Са малим успоравањем пролазио је и кроз црвено на семафору? Кад смо дошли до места, полице није било. Неко ју је већ био покупио.

„Goddamn", опсова љутито и одмахну руком.

„Србо, од свих станара ти си ми најдражи", рече у једном тренутку док ме је возио назад у стан?

„Зашто", упитах затечен?

„Знаш ти Србо зашто. Знаш, знаш", понови два пута с чуђењем и поштовањем у исто време.

Било је то непосредно после НАТО бомбардовања.

Марко Смиљић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика