Iznajmio sam sobu od gradonačelnika

Sobičci u kojima se moralo ulaziti postranke, ostave malo veće od dušeka za spavanje, memljivi podrumi u koje nikad nije prodro sunčev zrak i improvizovane garaže bez prozora, godinama su bili moje mjesta stanovanja. Ali i moja slobodica.

Kad sam se malo snašao i stao na obe noge, iznajmio sam prvi put jednu sobu sa kuhinjom i kupatilom. Nisam ni slutio da je vlasnik te zgrade bivši gradonačelnik Njujorka.

Morao sam da platim tri mesečne rate unapred, pribavim potvrdu o zaposlenju i dostavim „clean rekord” da nisam nikog prevario niti ost'o dužan.

Vlasnik zgrade nije tu stanovao već je dolazio dva puta mesečno da pokupi stanarinu, ili sa majstorom zbog sitnih popravki. Znao je dugo da stoji ispred ulaza. Pozdravio bi se sa svakim stanarom, rukovao, našalio i pitao da li nešto treba? I obavezno bi se na kraju zahvalio.

U nekoliko prilika izmenili smo par rečenica. Svima je znao imena, poreklo, bračno stanje, zanimanje, nacionalnost, hobi. Takav je valjda običaj ovde. Ako hoćeš da imaš uspešan biznis moraš da ceniš i poštuješ one koji ti plaćaju.

Jedno predvečerje, pred „trash day" u našoj ulici, pokuca neko na moja vrata: „Srbo mogu li da te zamolim za nešto"?

Bio je to vlasnik zgrade.

„Naravno", odgovorih bez razmišljanja, pozvah ga unutra i ponudih polovku sa šljivom koju sam doneo iz rodnog Pelagićeva za specijalne goste.

„Mi to ovako iz flaše da se ne vidi kol'ki je cug", našalih se.

Zgrabi je bez oklevanja, nagnu dobrano pa se zagrca:

„Shit! Uhh što je jaka", reče i brže-bolje vrati flašu.

„Video sam jednu lepu policu pored puta. Da li bi hteo da pođeš sa mnom i da je ubaciš u moj pikap? Znaš mene ovde svi znaju", upita s poštovanjem.

„Samo da se presvučem", odgovorih potvrdno glavom i počeh da tražim nešto staro po ormanu.

„Požuri, požuri može neko da je uzme", doviknu on.

Ispred zgrade je bio parkiran beli pick-up. Okrenu ga "majstor" bez oklevanja preko žute pune linije i dade pun gas. Sa malim usporavanjem prolazio je i kroz crveno na semaforu? Kad smo došli do mesta, police nije bilo. Neko ju je već bio pokupio.

„Goddamn", opsova ljutito i odmahnu rukom.

„Srbo, od svih stanara ti si mi najdraži", reče u jednom trenutku dok me je vozio nazad u stan?

„Zašto", upitah zatečen?

„Znaš ti Srbo zašto. Znaš, znaš", ponovi dva puta s čuđenjem i poštovanjem u isto vreme.

Bilo je to neposredno posle NATO bombardovanja.

Marko Smiljić

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika