Kup.	Prod.	Sred.
117.14	117.84	117.49
110.75	111.41	111.08
114.01	114.7	114.36

Moj život u inostranstvu

20.05.2022 u 16:35

Zašto si tako mlad osedeo

Iskoristio sam sunčani i lep martovski dan da se provozam vozom od Roterdama do Amsterdama. Ovo je prvi dan kad su ukinute i poslednje mere protiv korone u Holandiji. Prestala je obaveza nošenje maski u javnom prevozu. To me je posebno inspirisalo da krenem vozom ka mom „selu” zvanom Amsterdam. Namerno sam izabrao spori voz (sprinter) koji staje u svakoj stanici da bih video što više i da bi duže uživao. Voz je klizio nečujno kao da ne ide po šinama već po najfinijoj svili. Kolosek je ukopan u zemlju tačno onoliko da nam pašnjaci budu u visini očiju. Posmatrali smo ih kao da se pred nama smenjuju sekvence na ogromnom filmskom platnu. Svi putnici su okrenuli glavu ka prozoru. (EPA EFE - R.D.V.) Na ogromnoj livadi raždžilitale su se šarene krave. Sve debele i vimaste. To

Moj život u inostranstvu

13.05.2022 u 20:42

Direktorov nosač kofera

Kada sam dolazio u Moskvu, on me je sačekao u hotelu. Lepo me prihvatio i objasnio mi šta se od mene očekuje na ovom poslu. Imao je oko šezdesetak godina, a na moje pitanje da li je građevinac, odgovorio potvrdno, ali je naglasio da je menadžer. Sledećeg dana shvatio sam da nije u dobrim odnosima sa mojim šefom. Posle nekoliko dana video sam kolika je ta njihova netrpeljivosti. Bilo je ljudi sa kojima nije komunicirao. Neki su ga poštovali samo kad je tu, a neki ni tada. Ime mu je bilo Živan, a svi su zvali Žile. Uživao je poverenje kod generalnog direktora, a to se mnogima nije dopadalo. (Piksabej) Moj šef je stalno podsećao da Živan nije inženjer, već obični građevinski tehničar, da nije nikakav menadžer i da zbog toga on ne može kontrolisati inženjere. Kada bi se sa

Moj život u inostranstvu

06.05.2022 u 15:02

Ostao na selu da napravi čokoladno carstvo

U selu Riegerzburg, u blizini Graca, nalazi se jedna od najvećih i najpoznatijih fabrika čokolade u Austriji. Austrijanci vode računa u ekonomskom patriotizmu i uvek će radije da kupe ovu njihovu čokoladu, uprkos što je skuplja od ostalih proizvođača. Komad „Zoter” čokolade od 70 grama košta više od tri evra. Ipak, dobri poznavaoci čokolade kažu da toliko i vredi. I ja se slažem s njima. Posle sedam godina, nedavno sam ponovo posetio ovo seosko čokoladno carstvo. I ponovo sam se uverio da su visoke cene „Zoter” čokolada potpuno opravdane. Fabrika se nalazi u malom zaseoku sela Riegerzburg, planinskoga mesta u Štajerskoj. To vam je kao da odete na Staru planinu ili Goliju. U neko planinsko selo oko Knjaževca ili Ivanjice, pa od tog sela na neku od čuka koje meštani označavaju

Moj život u inostranstvu

01.05.2022 u 13:49

Trst je naš

Dosta je onih koji su bar jednom u životu čuli rečenicu „Trst je naš” ali malo njih zna koliko ima istine u tome. Toliko toga je „naše” u njemu da se ja i danas, posle više od dvadeset i pet godina provedenih ovde, prijatno iznenadim i u tim prilikama osetim neku čudnu toplinu oko srca. Šetajući gradom ako obratite pažnju na pločice sa imenima koja se nalaze na ulaznim vratima u stambene zgrade, dve stvari će vam skrenuti pažnju. Prva, da se na svakom zvonu nalaze po dva prezimena, a to je zbog toga što u Italiji žene udajom ne menjaju prezime i druga da se bar trećina prezimena završava na IĆ. Već taj detalj vam daje sigurnost kao strancu, kao turisti, da se odmah osećate prijatnije. U toj šetnji može vam se desiti da zalutate u via Popović, u via Rašković ili da posetite izložbu

Moj život u inostranstvu

24.04.2022 u 12:41

Nikada se ti nećeš vratiti

Kada sam pre nekoliko godina hteo da se vratim, posle više od dvadeset godina života u Holandiji, posetio sam internet stranicu za povratnike. Imao sam sreće jer sam pronašao priče ljudi sa svih strana sveta koji su se vratili. Iznenadio sam se njihovim brojem, a u sećanju mi je ostao savet jednog od povratnika svima nama koji smo želeli da se vratimo. Savetovao nam je da nikome u Srbiji ne navodimo razloge našeg povratka i da ne branimo te razloge jer ćemo time srušiti najveći san ljudi u Srbiji. A taj san je - otići iz nje. Kada nekome srušite dugo sanjani san, vi mu postajete neprijatelj. Podneo sam zahtev za remigraciju koja je podrazumevala da vratim holandsko državljanstvo i sva ostvarena prava na penziju. U mom slučaju do kraja života dobijao bih petsto evra

Moj život u inostranstvu

17.04.2022 u 09:47

Zemlja gde svako plaća svoj račun

Negde iza gora i mora, tačno u podnožju i na obroncima najviše planine u Evropi, leži mala, bajkovita, alpska zemlja. Ako dodam da svako pomisli na nju kada sve zamiriše čokolada i sir, onda ste pogodili - Švajcarska, skoro pa savršena. Zemlja u kojoj vozovi i ljudi nikad ne kasne. Zato što se to ne događa. Zemlja u kojoj u restoranu svako plaća svoj račun, pa i supružnici. Zemlja u kojoj supružnici ne znaju koliko njihova lepša ili jača polovina zarađuje. Zato što je plata tabu tema. (EPA EFE - S.D.N.) Zemlja u kojoj fizička distanca usled pandemije nije nikome teško pala. Zemlja u kojoj je dosta hladno, a ni ljudi nisu mnogo topli. Zemlja u kojoj ljudi tiho hodaju i još tiše pričaju. Zato što je tako kulturno. Zemlja u

Moj život u inostranstvu

08.04.2022 u 14:51

Došljaci koji im otimaju posao i parking mesto

Nesreća nas koji smo napustili zemlju rođenja zarad nekog lepšeg života u belom svetu, leži u jednoj večnoj dilemi. Dilemi o pripadnosti. Sa jedne strane naši koreni, poreklo, preci, a sa druge, zemlja kojoj ostavljamo potomke, dobar deo (lepšeg?) života i porez. Ovo poslednje boli najviše. Socijalistička navika neplaćanja poreza onog vremena, nikad se nije izgubila i biva najsurovije ugušena u krvi. Tu nemoć suprotstavljanja poreskim haračlijama okusio je čak i moćni Al Kapone. Ovde nas tretiraju kao došljake koji žele da im uzmu posao, parče zemlje i parking mesto. A posao je često onaj koji oni ne žele da rade ili onaj koji mi radimo bolje. Parče zemlje doživljavaju kao svoje bogom dano a ustvari su ga surovo oteli od onih koje su kasnije smestili u rezervate. Za parking mesto im dajem za

Moj život u inostranstvu

01.04.2022 u 15:47

Šefe ostalo mi je još par meseci života

Bila je sunčana nedelja u maju mesecu. Opet je dvoje zvalo telefonom da kažu kako ne mogu doći na posao. Naravno, idu sa familijom na piknik, jer retke su ovakve sunčane nedelje sa mediteransko plavim nebom. Ko bi danas rintao u restoranu. Osim toga i ja sam kriv jer mi pola radnika radi na „polu belo“, pa su zahvaljujući takvim statusom, u stvari, oni gazde, a ne ja. Pre nego što je počela gužva, negde oko 17 sati, u restoran je ušao tršavi, plavi mladić i bez „dobar dan” pitao sa vrata: „Imate li posla za mene?” Rekao sam da imam i da se odmah javi kod Miladinke u kuhinju. Miladinka nije imala vremena ni da ga pogleda već mu je odmah tutnula kašiku i male fildžane da ih puni puterom i belim lukom. To smo servirali pre jela sa dve kriške francuskog hleba. Gosti su to žvakali

Moj život u inostranstvu

25.03.2022 u 19:49

Izgubljeni u džungli ljudskog izobilja

Jedan od najpouzdanijih načina da upoznate Njujork jeste da se nađete oči u oči sa nekim prevarantom, fakirom ljudskih duša u gluvo doba noći. Ili još bolje, posle ponoći il' pred zoru, kad gledate pacove koji izađu iz svojih jazbina i zagospodare ovom desetomilionskom metropolom. Pratio sam ih nekoliko puta pored „Pice Italiano” u Čelsiju kako marširaju korzom ne hajući ni za koga. Po njihovom kućnom redu na čelu kolone su bolesni, pa onda stariji i na kraju predvodnici, najjači. Obrnuto je kada se povlače i odstupaju u slučaju opasnosti. Slično je i sa ljudima. Pred zoru se zbori istina i guli koža na tenane, a sagovornik gleda pravo u oči. I dok strah vreba sa svih strana i srce brže kuca, instinkt za preživljavanje nadvlada sve. (EPA EFE - A.V.) U svako

Moj život u inostranstvu

18.03.2022 u 15:01

Ljubav ima cenu, kao i krompiruša

Da ste ovog jutra kojim slučajem zavirili u sobu, videli bi ste moju suprugu i mene u pidžamama iako je prošlo devet sati. Nju na novoj žutoj fotelji a mene na sivom kauču, svako sa svojim „ajpodima” u krilu. Čuli bi ste ujednačeno i naizmenično srkanje kafe. Prelistavam novine. Piše da pesma Bili Ajliš „I Love You”, ima milionske preglede. „I love you”, ponovih to u sebi. A od supruge odmah zatim dobih nemu poruku: „Hm, nisi mi tako nešto odavno izgovorio”. Usavršili smo takvu vrstu poruka tokom mnogih godina. Brže stignu od onih koje se iz misli oblikuju u reči i pronađu ispravan tonalitet da se izgovore. Naravno i uz odgovarajuću emociju na licu.

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Овај веб сајт користи колачиће