Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.14	117.84	117.49
110.75	111.41	111.08
114.01	114.7	114.36

20.05.2022 у 16:35

Искористио сам сунчани и леп мартовски дан да се провозам возом од Ротердама до Амстердама. Ово је први дан кад су укинуте и последње мере против короне у Холандији. Престала је обавеза ношење маски у јавном превозу. То ме је посебно инспирисало да кренем возом ка мом „селу” званом Амстердам. Намерно сам изабрао спори воз (спринтер) који стаје у свакој станици да бих видео што више и да би дуже уживао. Воз је клизио нечујно као да не иде по шинама већ по најфинијој свили. Колосек је укопан у земљу тачно онолико да нам пашњаци буду у висини очију. Посматрали смо их као да се пред нама смењују секвенце на огромном филмском платну. Сви путници су окренули главу ка прозору. (ЕПА ЕФЕ - Р.Д.В.) На огромној ливади ражџилитале су се шарене краве. Све дебеле и вимасте. То им

Мој живот у иностранству

13.05.2022 у 20:42

Директоров носач кофера

Када сам долазио у Москву, он ме је сачекао у хотелу. Лепо ме прихватио и објаснио ми шта се од мене очекује на овом послу. Имао је око шездесетак година, а на моје питање да ли је грађевинац, одговорио потврдно, али је нагласио да је менаџер. Следећег дана схватио сам да није у добрим односима са мојим шефом. После неколико дана видео сам колика је та њихова нетрпељивости. Било је људи са којима није комуницирао. Неки су га поштовали само кад је ту, а неки ни тада. Име му је било Живан, а сви су звали Жиле. Уживао је поверење код генералног директора, а то се многима није допадало. (Пиксабеј) Мој шеф је стално подсећао да Живан није инжењер, већ обични грађевински техничар, да није никакав менаџер и да због тога он не може контролисати инжењере. Када би се са њим

Мој живот у иностранству

06.05.2022 у 15:02

Остао на селу да направи чоколадно царство

У селу Риегерзбург, у близини Граца, налази се једна од највећих и најпознатијих фабрика чоколаде у Аустрији. Аустријанци воде рачуна у економском патриотизму и увек ће радије да купе ову њихову чоколаду, упркос што је скупља од осталих произвођача. Комад „Зотер” чоколаде од 70 грама кошта више од три евра. Ипак, добри познаваоци чоколаде кажу да толико и вреди. И ја се слажем с њима. После седам година, недавно сам поново посетио ово сеоско чоколадно царство. И поново сам се уверио да су високе цене „Зотер” чоколада потпуно оправдане. Фабрика се налази у малом засеоку села Риегерзбург, планинскога места у Штајерској. То вам је као да одете на Стару планину или Голију. У неко планинско село око Књажевца или Ивањице, па од тог села на неку од чука које мештани означавају као

Мој живот у иностранству

01.05.2022 у 13:49

Трст је наш

Доста је оних који су бар једном у животу чули реченицу „Трст је наш” али мало њих зна колико има истине у томе. Толико тога је „наше” у њему да се ја и данас, после више од двадесет и пет година проведених овде, пријатно изненадим и у тим приликама осетим неку чудну топлину око срца. Шетајући градом ако обратите пажњу на плочице са именима која се налазе на улазним вратима у стамбене зграде, две ствари ће вам скренути пажњу. Прва, да се на сваком звону налазе по два презимена, а то је због тога што у Италији жене удајом не мењају презиме и друга да се бар трећина презимена завршава на ИЋ. Већ тај детаљ вам даје сигурност као странцу, као туристи, да се одмах осећате пријатније. У тој шетњи може вам се десити да залутате у виа Поповић, у виа Рашковић или да посетите изложбу

Мој живот у иностранству

24.04.2022 у 12:41

Никада се ти нећеш вратити

Када сам пре неколико година хтео да се вратим, после више од двадесет година живота у Холандији, посетио сам интернет страницу за повратнике. Имао сам среће јер сам пронашао приче људи са свих страна света који су се вратили. Изненадио сам се њиховим бројем, а у сећању ми је остао савет једног од повратника свима нама који смо желели да се вратимо. Саветовао нам је да никоме у Србији не наводимо разлоге нашег повратка и да не бранимо те разлоге јер ћемо тиме срушити највећи сан људи у Србији. А тај сан је - отићи из ње. Када некоме срушите дуго сањани сан, ви му постајете непријатељ. Поднео сам захтев за ремиграцију која је подразумевала да вратим холандско држављанство и сва остварена права на пензију. У мом случају до краја живота добијао бих петсто евра месечно. Добио

Мој живот у иностранству

17.04.2022 у 09:47

Земља где свако плаћа свој рачун

Негде иза гора и мора, тачно у подножју и на обронцима највише планине у Европи, лежи мала, бајковита, алпска земља. Ако додам да свако помисли на њу када све замирише чоколада и сир, онда сте погодили - Швајцарска, скоро па савршена. Земља у којој возови и људи никад не касне. Зато што се то не догађа. Земља у којој у ресторану свако плаћа свој рачун, па и супружници. Земља у којој супружници не знају колико њихова лепша или јача половина зарађује. Зато што је плата табу тема. (ЕПА ЕФЕ - С.Д.Н.) Земља у којој физичка дистанца услед пандемије није никоме тешко пала. Земља у којој је доста хладно, а ни људи нису много топли. Земља у којој људи тихо ходају и још тише причају. Зато што је тако културно. Земља у којој се

Мој живот у иностранству

08.04.2022 у 14:51

Дошљаци који им отимају посао и паркинг место

Несрећа нас који смо напустили земљу рођења зарад неког лепшег живота у белом свету, лежи у једној вечној дилеми. Дилеми о припадности. Са једне стране наши корени, порекло, преци, а са друге, земља којој остављамо потомке, добар део (лепшег?) живота и порез. Ово последње боли највише. Социјалистичка навика неплаћања пореза оног времена, никад се није изгубила и бива најсуровије угушена у крви. Ту немоћ супротстављања пореским харачлијама окусио је чак и моћни Ал Капоне. Овде нас третирају као дошљаке који желе да им узму посао, парче земље и паркинг место. А посао је често онај који они не желе да раде или онај који ми радимо боље. Парче земље доживљавају као своје богом дано а уствари су га сурово отели од оних које су касније сместили у резервате. За паркинг место им дајем за

Мој живот у иностранству

01.04.2022 у 15:47

Шефе остало ми је још пар месеци живота

Била је сунчана недеља у мају месецу. Опет је двоје звало телефоном да кажу како не могу доћи на посао. Наравно, иду са фамилијом на пикник, јер ретке су овакве сунчане недеље са медитеранско плавим небом. Ко би данас ринтао у ресторану. Осим тога и ја сам крив јер ми пола радника ради на „полу бело“, па су захваљујући таквим статусом, у ствари, они газде, а не ја. Пре него што је почела гужва, негде око 17 сати, у ресторан је ушао тршави, плави младић и без „добар дан” питао са врата: „Имате ли посла за мене?” Рекао сам да имам и да се одмах јави код Миладинке у кухињу. Миладинка није имала времена ни да га погледа већ му је одмах тутнула кашику и мале филџане да их пуни путером и белим луком. То смо сервирали пре јела са две кришке француског хлеба. Гости су то жвакали

Мој живот у иностранству

25.03.2022 у 19:49

Изгубљени у џунгли људског изобиља

Један од најпоузданијих начина да упознате Њујорк јесте да се нађете очи у очи са неким преварантом, факиром људских душа у глуво доба ноћи. Или још боље, после поноћи ил' пред зору, кад гледате пацове који изађу из својих јазбина и загосподаре овом десетомилионском метрополом. Пратио сам их неколико пута поред „Пице Италиано” у Челсију како марширају корзом не хајући ни за кога. По њиховом кућном реду на челу колоне су болесни, па онда старији и на крају предводници, најјачи. Обрнуто је када се повлаче и одступају у случају опасности. Слично је и са људима. Пред зору се збори истина и гули кожа на тенане, а саговорник гледа право у очи. И док страх вреба са свих страна и срце брже куца, инстинкт за преживљавање надвлада све. (ЕПА ЕФЕ - А.В.) У свако доба дани

Мој живот у иностранству

18.03.2022 у 15:01

Љубав има цену, као и кромпируша

Да сте овог јутра којим случајем завирили у собу, видели би сте моју супругу и мене у пиџамама иако је прошло девет сати. Њу на новој жутој фотељи а мене на сивом каучу, свако са својим „ајподима” у крилу. Чули би сте уједначено и наизменично сркање кафе. Прелиставам новине. Пише да песма Били Ајлиш „I Love You”, има милионске прегледе. „I love you”, понових то у себи. А од супруге одмах затим добих нему поруку: „Хм, ниси ми тако нешто одавно изговорио”. Усавршили смо такву врсту порука током многих година. Брже стигну од оних које се из мисли обликују у речи и пронађу исправан тоналитет да се изговоре. Наравно и уз одговарајућу емоцију на лицу.

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Овај веб сајт користи колачиће