Идила и стрес на швајцарским пропланцима

Никад нисам веровала да ћу једног дана напустити своју земљу. Имала сам предиван посао наставника у једном малом граду у Србији, рад са децом ме је испуњавао радошћу, као и живот поред мојих родитеља, дружење са пријатељима... Међутим, неке ствари се догоде изненада и промене нам живот, а да ми то и не наслутимо.

Сећам се кад сам први пут ступила на швајцарско тло. Било је Преображење и, заиста, све овде од првог тренутка изгледало ми је као место на које би могла да личи и наша земља кад би се неким чудом преобразила нашим радом и жељом да сачувамо природна блага за будуће генерације.

И Србија и Швајцарска имају предивну природу, планинске венце, језера, реке, само је овде све незагађено и чисто. Све је уређено, чак су и трава и биљке поред пута дотеране, толико да понекад помислим како Швајцарци стварно претерују.

Има нешто што ми нећете веровати док сами својим очима не видите. Много шумских животиња можете видети изблиза: мале лисице, срне и ланад како се играју на неком пропланку, на дрвећу поред аутопутева пуно соколова који вас посматрају или надлећу, а ту су и мале ласице, куне које претрчавају пут...

Живимо у једном малом граду који има око 5.000 становника. Овај градић, ушушкан у долину, са југа и севера окружен планинама, сматра се местом рођења швајцарске часовничарске индустрије.

Изгледао ми је од првог трена као она места са швајцарских разгледница. Моји родитељи су неколико година радили у Швајцарској, тако да сам и пре свог доласка овде, много знала о Швајцарцима, о њиховој педантности, тачности, уљудности или, како кажу моји родитељи, „господским цртама” овдашњих људи.

Почетком ове године, градоначелник места је исказао жељу да упозна нове суграђане, па је организовао вечерњи пријем. Поред петнаестак других породица, позвао и мог супруга и мене.

Била сам изненађена њиховом љубазношћу и гостопримством. На вечери су били послужени раклет и тирамису – укусни швајцарски топљени сир са кромпиром и чувени десерт.

Званицама су подељене скупе чоколаде, а све време пријема на видео-биму приказиван је документарни филм о настанку овог места, које се помиње још у IX веку.

Мало је рећи да сам била импресионирана оваквом пажњом.

Швајцарска је премрежена аутопутевима, а сваки град, па и омањи, има бар три излаза на њих.

Путеви се редовно чисте од снега и поледице, а на њима тешко да ће те проћи који километар, а да не уђете у неки од многих тунела. Сви тунели имају одлично осветљење, саобраћајну сигнализацију и помоћне излазе на сваких 50 до 100 метара.

У двориштима швајцарских кућа често се вијори се црвена застава са белим крстом. Швајцарци викендом углавном одлазе на скијање, а увече породично одлазе у ресторане на „фонду”.

Не пате за фирмираном одећом и стварима, а једино на шта много полажу јесу здравствено осигурање и уопште здравље.

Болница у нашем градићу боље је опремљена од наших најбољих медицинских центара, у њој раде тимови врхунских лекара. Када сам се пре неколико месеци разболела, мој лекар је сву моју документацију добио преко мејла и одмах послао упутство свом тиму у болници какву терапију да ми дају и то све док је он био у сали за хируршке интервенције.

Овде се, међутим, због огромног напора на послу многи жале на стрес. Претрпаност обавезама је велика, па и оно мало слободног времена што им остане овдашњи људи се труде да проведу са својим породицама.

Наша Српска православна црква у свим већим местима у Швајцарској има своје парохије и после служења литургије недељом дружимо се са нашим земљацима на послужењу у парохијским домовима.

То нам  заиста помаже да се осећамо као једна заједница и целина, укрепљени у вери којој припадамо, и да не будемо отуђени од своје Србије, језика, историје и културе.

Жаклина Андрић, Швајцарска