Budućnost je već stigla u Kinu

Kada neko spomene Kinu, u mislima većine ljudi javi se slika Kineskog zida, smoga i beskrajnih fabričkih hala. Razlog zašto Kinu i dalje često doživljavamo kao „zemlju u razvoju" leži u slici koju nam plasiraju zapadni mediji. To sam uvidela iz prve ruke.

Kada sam dobila stipendiju kineske vlade za master studije međunarodnih odnosa na Istočnom kineskom pedagoški univerzitetu (ECNU) u Šangaju, reakcije moje okoline su potvrdile koliko je duboko ukorenjeno mišljenje o Kini kao zemlji koja "kaska" za Evropom i Amerikom.

Prvi korak ka razumevanju Kine jeste svest o njenim razmerama. Kina je površinski gotovo jednaka celom evropskom kontinentu, a te razmere prate i neverovatne unutrašnje razlike. Primera radi, provincija Sičuan je skoro dvostruko veća od Nemačke, dok je Sinđang čak tri puta veći od Francuske.

Uz toliku teritoriju dolazi i fascinantna raznovrsnost. Razlika između standardnog mandarinskog i kantonskog jezika veća je nego razlika između srpskog i nemačkog. Što dovodi do toga da jako često ne razumem svoje sagovornike kineze, iako učim kineski jezik već 8 godina. Čak se i fizički izgled ljudi razlikuje: severnjaci su često viši, svetlije puti i izduženih lica, dok su južnjaci niži, sa okruglijim licima i tamnijom puti.

Uprkos ovim razlikama, zajednička crta svih Kineza je neverovatno gostoprimstvo i ljubopitljivost. Kao stranca, svakodnevno me zaustavljaju na ulici sa pitanjima odakle dolazim i koliko dugo učim kineski. Iako većina ne govori engleski, njihova spremnost da pomognu je neiscrpna. Bez oklevanja će izvaditi telefon i preko aplikacija za prevođenje pokušati da mi objasne ili pomognu.

Posebno toplo reaguju kada čuju da sam iz Srbije. Uvek mi spomenu Tita, Jugoslaviju, Novaka Đokovića sa širokim osmehom. U svetu gde im mediji često nisu naklonjeni, Kinezima je iskreno prijateljstvo izuzetno dragoceno. Kako je Konfucije davno rekao: „Uvek je zadovoljstvo imati prijatelje koji dolaze izdaleka.“

Drevna filozofija u Kini nije samo teorija, ona je srž društva. To sam najbolje osetila u odnosu sa svojom mentorkom na fakultetu. U Kini vas mentor mora izabrati, a ta veza se smatra doživotnom i gotovo porodičnom. Naša grupa studenata često podseća na „majku patku i njene pačiće“ . Mentorka ne prati samo naš akademski napredak, već aktivno brine o našem blagostanju, uvek se raspitujući kako se osećamo i kako se nosimo sa izazovima života u inostranstvu.

Često nas savetuje kako da pronađemo balans, pokazujući da joj je stalo do nas kao kompletnih ličnosti, a ne samo kao istraživača. Ovakva briga dodatno učvršćuje tu specifičnu, gotovo porodičnu nit koja spaja učitelja i učenika.

Naše misli i iskustva delimo uz zajedničke ručkove za okruglim stolom. Taj oblik stola nije slučajan. On predstavlja jedinstvo i harmoniju, bez „čela stola“, čime se naglašava jednakost i zajedništvo svih prisutnih.

Ta povezanost se sa stolova preliva u neverovatnu infrastrukturu. Kina je danas svetski lider u tehnologiji brzih vozova koji dostižu brzine od 350 kilometara na čas. Sve je digitalizovano – kartu kupujete telefonom, a vaš pasoš je ujedno i vaša karta.

Život u Šangaju, gradu od 25 miliona ljudi, srušio je moju predrasudu o zagađenosti i gradu od betona bez duše. To je izuzetno čist grad, pun zelenila i drvoreda platana. Noću se mogu videti kamioni koji detaljno peru ulice, a nigde nećete videti smeće ili opuške.

U gradu vlada neverovatna disciplina i čistoća. Nigde nema smeća ili opušaka, a noću se redovno mogu videti kamioni koji peru ulice, održavajući grad besprekornim dok se on priprema za novi dan.

Za razliku od Srbije, svaki univerzitet u Kini ima svoj kampus, a život u njemu podseća na boravak u malom, dinamičnom internacionalnom selu. Fakultet se trudi da nas poveže od prvog dana, organizujući različite ice-breaking aktivnosti i velike kulturne festivale koji nam omogućavaju da upoznamo običaje iz svakog kutka sveta. Tako se jedan običan odlazak do kuhinje može završiti isprobavanjem kazahstanskog nacionalnog jela, bešbarmaka, uz priče o nomadskoj istoriji, kulturi i običajima.

Osim upoznavanja drugih kultura, imamo priliku da duboko zaronimo i u kinesku tradiciju kroz brojne klubove i radionice. Dok na radionicama kaligrafije učimo o strpljenju i preciznosti ispisivanja karaktera, oni željni timskog duha i akcije mogu se pridružiti klubu za trke zmajevih čamaca.

Predveče, mnogobrojni šangajski parkovi ožive. Kinezi, slično nama, vole druženje, pa se okupljaju da bi zajedno plesali, igrali košarku ili padel. Za zdravlje svog duha i tela, oni verno prate načela tradicionalne kineske medicine, pa je uobičajen prizor videti ljude kako praktikuju taićićuan (taiqiquan), šetaju ili trče. Ta briga o unutrašnjoj ravnoteži ogleda se i u jednoj specifičnoj navici,  konzumiranju tople vode.

Na svakom koraku, od aerodroma do fakulteta, mogu se naći aparati sa toplom vodom. Prema kineskoj medicini, unutrašnji organi su topli i hladna voda bi im škodila, jer narušava prirodnu toplotu tela. Iako mi je na početku bilo jako neobično da stalno pijem toplu vodu, nakon samo par meseci sam se toliko navikla da mi je sada teško da zamislim da svakodnevno pijem hladnu.

Kina koju sam ja upoznala nije ona sa televizije. To je država koji se mora doživeti da bi se zaista razumela. To je zemlja u kojoj se drevna tradicija i duboko poštovanje prema porodici i autoritetu prirodno prepliću sa najsavremenijom tehnologijom, stvarajući društvo koje je istovremeno dirljivo tradicionalno i fascinantno moderno. Od topline zajedničkog okruglog stola sa mentorkom, pa sve do futurističkih gradova koji funkcionišu besprekorno, Kina me svakodnevno uči da su naše predrasude često samo plod neinformisanosti.

Ova zemlja je toliko živopisna i slojevita da osećam kako sam, uprkos svemu proživljenom, tek zagrebala površinu. Ostalo je još mnogo neistraženih provincija, lokalnih običaja i skrivenih prirodnih lepota koje jedva čekam da iskusim. Za mene, studiranje međunarodnih odnosa ovde nije samo učenje iz knjiga i papira, već svakodnevno učenje kroz priče i kontakte sa ljudima iz različitih krajeva zemaljske kugle.

 Emilija Rašeta

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili.
Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika