Bučni Balkanac zalutao u Holandiju

Probudilo me smrznuto jutro. Holandija dobije više svetlosti kada se zabeli, a to je ono što njenim građanima, opkoljenima kišama, prekrivenima sivilom, najviše nedostaje.

Prvi sunčani prolećni dani, kada temperatura pređe dvadeset stepeni, izvuku Holanđane na gradske terase, da izlože tela suncu. Žene zadignu suknje visoko iznad kolena, a ruke ispruže preko njih, sa dlanovima otvorenim prema nebu.

Kada sam se doselio ovde meni je to bilo erotski privlačno i doživljavao sam ga kao poziv na udvaranje. Mnogo godina kasnije shvatio sam da je to jednostavno punjenje akumulatora energijom i vitaminom D.

Glavni izvor svetlosti na Zemlji je Sunce. Sunčeva svetlost pruža energiju koju zelene biljke koriste za stvaranje šećera, a ti šećeri otpuštaju energiju u živa bića koja se njima hrane. Proces fotosinteze pruža gotovo svu energiju koju koriste živa bića.

To je naučno objašnjenje uloge svetlosti. Ali svaki dan ispunjen svetlošću obasjava moju dušu pozitivnošću. U takvim danima poželim mnogo toga, a u takvim jutrima osećam da sam deo Kosmosa i da imam pravo na jednu zvezdu na tom nebeskom svodu.

Kada sam prvi put, sa svojom prvom ženom, Holanđankom, jednog vrlo toplog letnjeg dana otišao u mesto Scheveningen kod Den Haga, bio sam očaran dugom peščanom plažom i šarenim paviljonima koji su je krasili, pa sam je upitao:

- Pa zašto vi dolazite kod nas (misleći tada na Jugoslaviju), pored sve ove lepote?

Sećam se njenog odgovora veoma dobro.

- Polako, tek si došao u Holandiju. Zna da se desi da celog leta nema ovakvog sunčanog dana i da svoje skupo plaćeno letovanje provedeš u hotelskoj sobi i po restoranima.

I zaista, sada, posle više od trideset godina života ovde, shvatio sam tu istinu. Imao sam godine u kojima je proleće bilo lepše od leta, u kojem nismo imali nijedan dan za kupanje. Bilo je godina sa tropskim vrućinama koje su trajale po nekoliko nedelja, ali najčešća boja Holandije je jesenja.

Pre godinu dana moj prijatelj odjednom je prestao da normalno da hoda i osećao se iz dana u dan sve gore. Govorio je da ne oseća noge i da mu je sve utrnulo od kukova prema stopalima. Lekari su sumnjali na herniju, zatim na probleme sa kukovima. Išao je na preglede krvnih sudova i nervnih kanala.

Posle nekoliko meseci i pregleda kičme CT skenerom, pronađene su upale na kičmenoj moždini. Dijagnoza je bila multipla skleroza, ili skraćeno MS – teška hronična bolest. Vodeći ga na prvu terapiju, u posebnom delu bolnice za te pacijente, koja je trajala šest sati, čitao sam časopise o toj bolesti.

Saznao sam da kod multiple skleroze postoji epidemiološki vidljiva razlika u oboljevanju između stanovnika južne i severne hemisfere, a da se bolest ređe javlja kod ljudi koji žive blizu ekvatora.

Multipla skleroza je pet puta učestalija u klimatskim uslovima severnih delova Sjedinjenih Američkih Država, Kanade i Evrope nego u tropskim regijama i na Dalekom istoku. Klima, sunce i unos vitamina D navode se u brojnim istraživanjima kao mogući razlozi te razlike.

Posebno mi je, kao emigrantu, bilo zanimljivo saznanje da su studije sprovedene kod migranata pokazale sledeće: ako se migracija dogodila pre petnaeste godine života, ona stvara predispoziciju za razvoj multiple skleroze; ako se desila nakon petnaeste godine, migrant zadržava osetljivost karakterističnu za zemlju porekla.

Moj prijatelj se doselio u Holandiju sa roditeljima sa sedam godina, a MS je dobio u pedeset trećoj.

E, sada vidim opravdanost naše poslovice: Ko se sunca krije, bolje da ga nije!

Sinoć sam po drugi put čitao knjigu Ejmi Čua „Bojni poklič majke tigra“, profesorke sa Jejla kineskog porekla, velikog hita od pre desetak godina, koja je po izlasku bila među pet najprodavanijih knjiga u Americi. Knjiga govori o vaspitanju njenih dveju kćerki i o sukobu preterano popustljivog vaspitanja i ideologije „srećnog deteta“, dominantne u zapadnom svetu, sa „tigar-vaspitanjem“ koje Čua zastupa.

„Ova teorija vaspitanja izazvala je pravu paniku, jer osnovni mehanizam ove tehnike jeste odlaganje zadovoljstva: deci se uskraćuju lako dostupne radosti zarad potencijalno većih nagrada u budućnosti. A činjenica da je knjiga ubrzo postala šampion čitanosti dokazuje da američki roditelji osećaju da nešto ozbiljno nije u redu sa načinom na koji vaspitavaju decu.“

Ja sam u toj borbi izgubio bitku sa holandskim društvom. Ipak sam ja mali pojedinac da bih pobedio sistem. Tako sam sa svojom kćerkom završio u ćorsokaku i prihvatio parolu: važno je (meni kao tati) da si ti srećna, a sve ostalo – škola, ljudski principi, tradicije, moral – postalo je nebitno.

Ali nije tako!

A onda sam pročitao članak „Holandija, zemlja reda“ iz zbornika najboljih članaka iz 1938. godine. Lep tekst izvesnog K. Parčevskog, objavljen u „Poslednjim novostima“ iz Pariza.

Čitajući, shvatio sam da se u Holandiji za proteklih sto godina malo toga promenilo kada su u pitanju norme i ponašanje. Kraj je najzanimljiviji:

- Red mora biti!

„U društvenom, državnom i privatnom životu sve je sređeno. Ne može se dogoditi ništa neverovatno. Oko četrdesete godine prorede se kosa na čelu i temenu. Oko pedesete sve se spoji u široku ćelu. To je normalno, neizbežno i životu ne smeta. U izvesnom periodu starosti treba smanjiti dnevnu porciju mesa, ograničiti se na biljnu hranu i kuvati slabiju kafu – i to je neizbežno. Treba samo znati kada i šta činiti, kojim putem ići i nikada ne zalutati tamo gde je napisano verboden (zabranjeno).

Holanđanin sluša zakone i disciplinovan je. To mu je odavno u krvi. Ako je nešto zabranjeno, ako se staza kojom šeta završava tablom sa natpisom da je dalje zabranjeno ići, on će preći na drugu stazu ili se vratiti. Hodati treba samo po putu, a ne kako i kuda se kome prohte. Putevi su sagrađeni za sve: jedni za kola, drugi za bicikliste, treći za pešake.

„Zašto me na ulici svi gledaju,“ zapitao se jedan Rus kada je došao u Holandiju.

„To je vrlo jednostavno. Kada govorite, vi mlatarate rukama. To se kod nas ne sme. Ovo nije Rusija sa svojim širokim prostorima. Kod nas biste u našoj teskobi mogli nekoga udariti u govoru. Red se mora održavati,”  odgovorio mu je Holanđanin.

E, pa gde ja, bučni, svojeglavi Balkanac, zalutah u ovu zemlju?

Valentin Matić

Pišite nam Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?A naša adresa je  [email protected]Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.Vaša Politika