Čaj u pivnici i zimske čarolije u Montrealu

Ne znam, kako je na susednim ulicama. Onima sa imenima svetaca, što se zovu: Saint Catherine, pa Saint John, pa tako redom—Paul, Denis, Hubet i Jacques, Vicent, Marc, Amable.

Moram da pomenem i Saint Timothee, da se ne naljute oni sveci ucrtani na mapi grada i okoline, a koje nisam pomenuo. Ali od svih pomenutih svetaca, samo je na bulevaru Sent Laurier je počelo da sneži.

Kroz izlog bi se reklo da je neki pab. Primamljiv. U polumraku je kako I treba da bude. Iznad vrata je reklama. Mislimo da je neki pab, ali piše, „Brasserie Dieu DuCiel”. Znači, pivnica je. Svejedno nam je šta piše.

Da uđemo? Da uđemo — složio se ostatak društva. Čim smo ušli, prilazi nam neki čovek. Zaposlen u pivnici? Ne znamo to. Liči nam pre na nekog gosta. Pozdravlja nas. Kažemo da nam treba sto za četvoro.

Klima glavom, onako kada je u glavi neka sumnja. Rekao je samo onako, više za sebe — Hm. Sačekajte. Prazan sto u ovo doba? Kakva bi ovo bila pivnica da ima praznih stolova.

Odlazi u drugi deo pivnice da proveri. Ima jedan. Ali visok, sa barskim stolicama. Pritom gleda u najstarijeg od nas. U mene, da pojasnim. Ma, može. Naravno. Nemamo izbora. Na stolu su već flaša vode i četiri čaše. Da nije nosio tacnu sa pićem, ništa na njemu nije odavalo da je konobar.

Na glavi mu je crvena bejzbol kapa. Naopako okrenuta. Ima male brčiće, crne a ispod usne koje su razvučene u osmeh. Pitamo koje bi nam pivo preporučio. Pogledao je u nas, jednim pogledom: „Vi ste novi, a?” Verujemo da poznaje svakog gosta u glavu.

Piše tamo na zidu. A na zidu, ispisano dvadeset četiri vrste piva, na francuskom. Ali, mogu da vam preporučim. Klimamo glavama. Može, može. Tri piva i za mladu damu – čaj.

Čaj? Kao da je iznenađen. Rekoste minta? Videću da li ima. Malo je komplikovano naći čaj u pivnici. Sa pivom donosi i čaj. Kaže — Ça min ami, c’est une — Za mog prijatelja jedno.

Baš tako se zove ovo pivo — Za mog prijatelja jedno. Ostavljamo kapute. Kuke za vešanje kaputa su na čudnom mestu. Ispod stola. Posle nekoliko minuta se vraća i kaže da je našao pravi sto, tamo uz veliku klupu. Stavlja čaše sa pivom i čaj na tacnu. Ide ispred nas. Kada smo se smestili, donosi i novu bocu sa vodom i čaše. U polumraku vidimo da su zaista svi stolovi puni.

Okrugli, drveni, kao i stolice. Samo za tri stola su neki mlađi parovi. Mislim, na one prave parove, žensko-muške. Za ostalim stolovima je muško društvo, u različitom dobu starosti.

U jedino osvetljenom delu pivnice je dugačak šank, a za šankom žena grli nekog muškarca. Samo su njih dvoje na barskim stolicama. Muškarac se ne opire. A i zašto bi? Pretpostavljamo da nije pogrešila. On je u ozbiljnijim godinama. Suviše je osvetljeno da bi pogrešila. Mislimo da mu prija zagrljaj. Njišu se u ritmu neke muzike, džeza koji jedva dopire do njih zbog žamora. I do nas, jer ne čujemo sami sebe. Zato se smejemo. Uz „body language”.

Lupkamo prstima po stolu u nekom ritmu žagora, ili muzike. Ugodno nam je ovde. Prepoznajemo konobara koji prolazi pored nas. Ne, nije naš, naš ima crvenu kapu. Da, naš je, ima brkove. Pokazujemo mu kažiprstom na naše prazne čaše. To je dovoljno za konobara sa iskustvom. Čini nam se da je samo pomerio brk. Ulevo. Za koji minut nam donosi nove.

„Čaj nisam doneo. U redu je, gestikulišemo. Njišemo se u ritmu neke muzike. Imitiramo onaj par za šankom, bezbrižno kao i oni. U očima nam odnekle odblesak lampe. Ili su takve posle tri popijena „Ça min ami, c’est une”.

Sneg ne prestaje da veje. Ne znam kako su saznali da smo u Montrealu, ali priredili su nam nebeski doček sa snežnom vejavicom. Kroz izlog se vidi park, Centre Des Musiciens Du Monde.

Istovaraju novogodišnje jelke, na improvizovanoj pijaci, na čijem ulazu piše „Noel dans le parc?”. Božić u parku. Zimske čarolije u Montrealu. Pijaca je ograđena mrežastom ogradom. Na njoj svetluca niz raznobojnih svetiljki.

Izlazimo, a konobar nam poručuje: „Dođite sutra uveče, drugo  veče — drugo pivo”. Kada smo otvorili vrata, žamor je sa nama izašao na ulicu. Usput smo svi nešto pevušili. Sem mlade dame, valjda je to tako zbog čaja, nemotivisano.

Sneg, koji je padao na naše ispružene jezike, brzo se topio. Ona skrivena deca u nama vole takvu vrstu igrarija sa snegom. Ostatak snega je škripao pod nogama. Žamor se vrteo oko nas sve dok nismo ušli u hotel. Možda smo i zaspali sa njim. Samo je neko od nas, u gluvo doba noći, povikao u snu — dogodine na pivarski čaj.

Usvojeno aklamacijom.

Miodrag Topić, Toronto, Kanada

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika