​Srpska zajednica na KiM između glasa i odluke

Uoči samog izbornog dana, Priština se suočava sa tri istovremena procesa koji se retko poklapaju u tako kratkom vremenskom okviru. Prvi je vidljiv. Albin Kurti posle godina dominacije prvi put ulazi u izbore sa političkim modelom koji pokazuje granice. Drugi je nov. Opozicija je po prvi put u njegovoj eri konkretno konsolidovana oko ozbiljne alternative, a Vjosa Osmani, koja mu je godinama bila najbliži međunarodni oslonac, sada mu je na čelu LDK-a i vodi ga kao glavni politički rival. Treći je manje vidljiv, ali politički možda i najvažniji. U skupštini u kojoj će brojke biti tesne, a koalicije teške, glas srpske zajednice prvi put dobija težinu koju mu politički sistem godinama nije priznavao.

Sva tri procesa razvijaju se istovremeno, u različitim, ali povezanim pravcima. I zajedno određuju okvir u kojem će se na izborni dan odlučivati mnogo više od imena premijera. Kurti izborno ostaje snažan, ali politički više nije dominantan kao u prethodnom periodu. Rezultat koji je ranije delovao kao dokaz apsolutne kontrole danas se teško pretvara u funkcionalnu vlast. Šest neuspelih pokušaja izbora predsednika, institucionalni zastoj i raspuštanje skupštine na početku treće vlade pokazali su ograničenja tog modela. Kampanju je otvorio najavom cilja od 60 odsto, što nije realna projekcija, već poruka sopstvenoj bazi. Politika koja stalno proizvodi protivnike vremenom ostaje bez partnera.

Zato su projekcije pred izborni dan drugačije, nego u prethodnim ciklusima. Nijedna albanska strana ne deluje dovoljno snažno da samostalno kontroliše institucije. Samoopredeljenje realno pada na između 42 i 46 odsto, Demokratski savez sa Osmani na čelu skače sa nešto preko 13 na 20 do 24 odsto, Demokratska partija ostaje stabilna oko dvadeset, a Alijansa za budućnost oko šest. To je politička matematika koju Priština nije navikla da vidi, i upravo u toj matematici otvara se treći, politički najdalekosežniji proces.

Unutaralbanski sukob postao je oštriji nego u bilo kom prethodnom ciklusu. Opozicija optužuje Kurtija da je iza zatvorenih vrata tajno pregovarao sa predsednikom Vučićem, čime patriotsku kartu, godinama njegovu, preuzima za sebe. On na to odgovara pojačavanjem nacionalnog tona, najavama žandarmerije po turskom modelu, novim naoružavanjem i jačanjem bezbednosnih struktura. U međustranačkim obračunima u Drenici, veze sa Srbijom postaju najteža politička uvreda. Čak ni direktni sudari kandidata ne otvaraju pitanje šta Srbi misle o tome kako se njihovim imenom politički manipuliše. Pitanje je samo ko će ih efikasnije upotrebiti.

Tako je kampanja postala nadmetanje u antisrpstvu, a ne u političkoj ponudi sopstvenim biračima. Ekonomija je gotovo potisnuta iz javnog prostora, iako je Kosovo, prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, druga najsiromašnija ekonomija u Evropi. Prosečna plata je oko 520 evra, minimalna zarada 130, a oko petine stanovništva živi ispod linije siromaštva. O tome se ne govori. Društvo u kojem se izbori ne vode o životu, već o mržnji prema drugome, postaje društvo u kojem politika živi od straha, a ne od rešenja.

A u takvoj kampanji jedan glas ostaje konstantan. Glas srpske zajednice. Taj glas se decenijama ne menja zato što njegovi nosioci dobro razumeju okolnosti u kojima žive. U institucijama koje ih često tretiraju kao smetnju, političko jedinstvo nije pitanje stila, već opstanka, zato se ne cepaju, zato ne dozvoljavaju da im tuđa administracija razbija politički nastup, iako se to kroz svaki izborni ciklus pokušava. Glasaju kao jedan, uprkos nejednakim uslovima. Na decembarskim izborima Srpska lista je ponovo odnela oko 90 odsto glasova srpskog biračkog tela. Ta doslednost u političkom životu Kosova i Metohije spada u najređe pojave.

I upravo zbog toga, taj glas na izborni dan prvi put dobija nešto što do sada nije imao. Stvarnu težinu unutar skupštinske aritmetike. Kada su većine bile stabilne, kada je Kurti imao disciplinovanu koaliciju, kada je Osmani bila uz njega i kada dijaspora nije bila uravnotežena, glasovi srpske zajednice bili su statistička kategorija. Sada je sve obrnuto. Kurti gubi u prostoru gde je bio najjači. Osmani je postala njegov glavni rival, i unutrašnje i spoljnopolitički. Dijaspora je u ovim izborima brojnija nego u decembru, ali je po prvi put razdeljena između Kurtija i Demokratskog saveza, što slabi njegov automatizam. U takvoj strukturi, gde svaki mandat vredi kao nikad, politika srpske zajednice ulazi u samu matricu odlučivanja. Ne kao privezak, nego kao faktor bez kojeg se odluke ne donose.

Politička težina se retko dobija dobrovoljno. Najčešće je nameću brojevi. Međutim, punu institucionalnu formu taj glas može dobiti tek kada se ispuni obaveza koja čeka 13 godina. Zajednica srpskih opština. Briselski sporazum je 2013. godine obavezao Prištinu da formira Zajednicu srpskih opština sa punim izvršnim nadležnostima u oblasti obrazovanja, zdravstva, lokalnog razvoja i drugih pitanja od neposrednog značaja za srpsku zajednicu. 13 godina je od tada, u Prištini je smenjeno nekoliko vlada, u Briselu nekoliko pregovarača, prošli su mnogobrojni međunarodni posrednici. Zajednica opština je ostala na papiru. Svi znaju zašto. Zato što bi njeno formiranje značilo upravo ono što protivnici srpskog političkog prisustva ne žele da dozvole. Značilo bi da srpska zajednica više nije zavisna od dobre volje ministra u Prištini, od raspoloženja policije tog dana, od odluke opštinskog funkcionera da li da ih primi ili ne. Značilo bi da bi se status Srba na Kosovu i Metohiji prvi put utemeljio na pravu, a ne na trpljenju.

Dok se to ne dogodi, osnovna neravnoteža ostaje. Može se izabrati nova skupština, formirati ili ne formirati nova vlada, ali položaj Srba tamo se ne pomera. Oni i dalje žive u državi koja ih formalno uračunava, a suštinski ne dozvoljava da budu uračunati. Institucionalni okvir koji bi to promenio postoji na papiru 13 godina. U praksi ne postoji. I to je najdublje lice krize.

U ovakvom kontekstu, politika Srbije je jasna i dosledna. Zaštita srpskog naroda na Kosovu i Metohiji ne zavisi od političkih ciklusa u Prištini, već počiva na institucionalnoj borbi, međunarodnom pravu i stalnom diplomatskom prisustvu. Ta politika se vodi strpljivo, bez naglih zaokreta, bez iluzija, ali i bez odustajanja. Predsednik Vučić, potpredsednik Vlade Dačić i svi drugi državni akteri poručuju istu stvar: bez Zajednice opština nema stvarnog rešenja, i Beograd svaki razgovor u Briselu vraća upravo na tu temu. To nije pitanje stila, to je pitanje supstance.

Zato se pitanje izbornog dana ne svodi samo na to ko će osvojiti Prištinu. Pravo pitanje je da li će politički sistem u Prištini, ma ko da ga vodi, biti primoran da prihvati ono što je decenijama odbijao da prizna. Kurti može da ostane ili ode. Osmani može da ojača ili oslabi. Bez Srba se više ne može vladati.

Elek: Srpska lista je poslednja linija odbrane svih Srba na KiM

Srpska lista održala je juče skup uoči izbora na KiM, u nedelju skup u Leposaviću, u Domu kulture „Sava Dečanac”, a nosilac liste i predsednik ove stranke Zlatan Elek je poručio da je „Srpska lista bedem i poslednja linija odbrane svih Srba na Kosovu i Metohiji”, naglašavajući da „ovo nisu izbori, već referendum gde je na jednoj strani država Srbija i Srpska lista pod rednim brojem 119, a na drugoj petokolonaši i izdajnici”. Kandidat za poslanika Slavko Simić, koji je i potpredsednik Srpske liste i delegiran je iz Leposavića, kazao je da je „7. jun dan kada lešinare treba da pobedimo i zaustavimo”, i to je „dan kada treba Kurtiju i Rašiću da pokažemo da verujemo u sebe, da pokažemo svima koji su želeli da nestanemo da smo tu, da ćemo ostati i opstati”. I potpredsednik Srpske liste i kandidat za poslanika Igor Simić je sa govornice kazao da „ne možemo da završimo projekte koje planiramo da sprovedemo, osim ako ne osvojimo svih deset mandata”, a „pobeda nije potrebna zbog Srpske liste, već zbog srpske dece i veze sa Srbijom”. „Vreme je da ne dozvolimo da nas dele”, poručio je Igor Simić.