Da li je Beograd bio u Jugoslaviji

- Gospodine nađoh 20 dolara pored staze. Da nije vama ispalo", upitah?

- Ne, odgovori on k'o iz topa dok je sedeo na klupi prekrštenih ruku zagledan u nebo.

Na trenutak spusti malo naočare, iznad kojih su duboki zalisci odavali njegove godine a ispod dominirali biserno beli zubi.

U ranim prepodnevnim satima, dok se sunčevi zraci probijaju kroz visoke krošnje platana, nebo iznad Ritenhaus skvera je najplavlje sa istočne strane. Često sam na tom delu neba, zatvorenih očiju, zamišljao moje malu trošnu kucu i neki ljepši svet.

- Eno tamo na uglu je Starbaks", pokazah mu rukom i ponudih.

- Prave najbolju kafu u gradu. Častim, sa šećerom il' bez?

- Ne, hvala, odbrusi gospodin, čije se oči ovog puta nisu mogle videti ispod tamnih pravougaonih naočara.

- Mister, ja sam našao 50 dolara na istoj toj stazi, pre tebe, skoro ljutito će on.

- Ako je tako, ajd' ti časti, predložih i posle par sekundi pauze dodadoh: „Ti si naš'o više, bolje si sreće".

- Ne, ne častim ja nepoznate", odbrusi on.

U što je sisa, pomislih u sebi, naš'o pedeset dolara a žao mu platit' jednu kafu u Starbaksu. Konj nepotkovan. I taman kad sam hteo da mu nešto skrešem u brk i okrenem glavu, on me preduhitri:

- Jel' ti treba novac za kafu, i pođe rukom ka džepu?

- Ne, ne. Hvala. Ne treba mi, imam ja više od tebe", odgovorih drčno kako to samo mi iz malih državica znamo.

On se nasmeja, otkrsti ruke i upita:

- Vidim da si stranac, odakle si?

- Iz zemlje koja više ne postoji?

- Bivšeg Sovjetskog Saveza, Rus, Ukrajinac?

- Ne, al' blizu ste. Imamo iste prijatelje, a i neprijatelje. I volimo da ratujemo", pokušah da mu pomognem.

- Rus, ponovi on.

- Iz bivše Jugoslavije, rekoh da mu prekratim muke.

- A, vi ste taj kurčeviti narod. Volite da ratujete, al' vas nešto ne ide", cinično će on.

Zateče me na „pogrešnoj nozi", zbunih se i ne odgovorih mu. Njemu bi malo neprijatno, pa mi ponudi da sednem na klupu pored njega. Češao se prstom ispod naočara dok je pokušavao da se priseti nekog' poznanika iz bivše Jugoslavije. Prvo mu pade na pamet jedan kafedžija u Los Anđelesu.

- Bio sam u tom restoranu često, imena mu se ne sećam. Malo veća šupa, al' je hrana odlična. Italijanska kuhinja. Kad god sam želeo da se udebljam išao sam tamo", nasmeja se grohotom pa se priseti.

- Da, Den Tana se zove vlasnik.

- Jel vas Karl Malden, upita?

- Valjda jest, nisam siguran, odgovorih.

- A košarkaš Vlade Divak?

- On jest, za njega sam siguran, potvrdih ponosno.

- Da li je Beograd bio u Jugoslaviji?

- Da, bio nekad. Sad je u Srbiji, klimnuh glavom.

- Bio sam tamo davno u prošlom veku na nekom filmskom festivalu. Ne mogu da se setim povodom kog filma. Sećam se dobre filmske atmosfere, sivih zgrada, krompira za svaki obrok i lepih žena", reče i zacereka se glasno da se jedna starija gospođa zaustavi i okrenu prema nama.

On okrenu glavu na drugu stranu.

Dok smo razgovarali nije obraćao pažnju na radoznale poglede, pretežno mlađih šetača koji su kružili parkom sa psima na povescu.

Sve ga je interesovalo o Jugoslaviji, ko je počeo rat, na koliko državica se raspala, kako se danas živi, da li je Milošević loš momak kao što ga u Americi predstavljaju?

Često me prekidao pitanjem u po mog odgovora. Ni reč o sebi. Odgovarao sam kol'ko sam znao i umeo. I verovatno pristrasno.

Ne znam da li mu se dopadoh il' se sažali, pa me pozva na ručak u restoran „Park", na uglu Volnata i 18. ulice.

- Tu je, nije daleko. Kažu da je hrana dobra, raznovrsna. Ima svega, a služe i dobro vino", pogleda me pravo u oči i pokaza prstom na restoran.

Od naše klupe, restoran je bio udaljen dvadesetak koraka. Nisam nikad ručao u njemu jer sam čuo da su cene paprene. Bio sam ogladneo, al' se zahvalih.

- Da potrošimo onih 50 dolara", reče uz osmeh, koji ga odade. I mene osmeh izdade?

- Hvala", nisam gladan, slagah.

On ustade, levom rukom skide naočare, predstavi se punim imenom i prezimenom i pruži ruku.

 - Drago mi je sto smo se upoznali. Želim ti sreću u Americi", reče na rastanku i odgega se u pravcu restorana „Park”.   

Marko Smiljić

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika