Таг: коковић драган

Медији утичу на то да се забава прихвата у неограниченим количинама. Медијско комуницирање уређује се према законима забаве и разоноде. Забава најчешће оправдава саму себе и нема неке озбиљније циљеве и поруке. Није без разлога упозорено да човек који нема шта да ради осим да се забавља, на крају крајева, почиње да се досађује. Историја познаје многе примере кад је необуздана жеђ за забавом...

Вера у срећан случај оставља наду онима којима су све могућности затворене. Отуда сталан успех разноврсних клађења и игара на срећу које сваком појединцу могу пружити илузију да ће добити наклоност судбине. Играти на срећу значи одрећи се рада, стрпљења, штедње итд. У име срећног потеза и „тираније тренутка“. Спортске кладионице се разликују од класичних игара јер играчи верују да имају одређен...

Истраживачи који се баве књигама и читањем истичу да смо одавно изашли из доба ексклузивности система књиге, само што тај феномен тек почињемо да сагледавамо и проучавамо. Куповати књиге, умети читати, достићи ефикасан ниво читања и уживати у њима је нешто што је постало ,,друштвени заборав” када су у питању младе генерације. Да би се створила потреба за читањем, она треба да допре до наше...

Образовање из генерације у генерацију ствара људе способне да проналазе, организују и управљају државним и друштвеним пословима. Без образовања нема ни знања, ни стручности, ни предузетничког духа, ни модулизацијских токова у једном народу. Процеси глобализације и транзициона гибања, условили су „одлив мозгова” (brain drain), миграцију високостручних кадрова који се одвијају по...

За досаду се каже да је најгори педагог. Досада коју осећа ученик значајна је, углавном, због тога што он не располаже средствима којима може да је победи;обавијен својом досадом, опкољен је њом и везан за њу све док опет не „проживи два, три минута живота”. Треба да се схвати снага досаде, њена претња људском постојању. Преступници у школи су често и жртве сиромаштва и...

Насилник је агресивна особа која није изградила свој идентитет, а насилничким понашањем доказује себи и другима своје постојање и понекад скреће пажњу друштву да припада огромној популацији „заборављених“. Насиље и примитивни обрасци таквог деловања јављају се и због тога што образовно-васпитни процес појединце није оспособио за контролу сопствених поступака. Одрасли се сећају...

На организацију спортских такмичења троше се огромна средства. Све то ставља спорт у центар пажње, и све погледе људи фиксира на победе, рекорде и медаље. Често се истиче добровољност спорта, указивањем на то да се спортиста сам укључује и одабира одређену врсту спорта. Циљеви су разноврсни код разних спортиста: каријера, слава, самоуважавање, здравље, комуникација, богаћење људске природе....

Спорт и политика јако су испреплетени. Привлачност спорта за политику као новог „опијума за народ” очигледна је. Више се не може говорити о спорту као идеолошки неутралној појави; напротив, спорт је постао пријемчив за све врсте идеолошке и политичке искључивости, за манипулацију и згртање огромног новца. Спорт и политика сусрећу се на спектаклу као најзначајнијем облику...