Чупање сопствених корена

Образовање из генерације у генерацију ствара људе способне да проналазе, организују и управљају државним и друштвеним пословима. Без образовања нема ни знања, ни стручности, ни предузетничког духа, ни модулизацијских токова у једном народу. Процеси глобализације и транзициона гибања, условили су „одлив мозгова” (brain drain), миграцију високостручних кадрова који се одвијају по већ устаљеном обрасцу, из мање развијене у високоразвијену земљу. Развијене земље се суочавају са великом потражњом за образовањем, младим људима који поседују високостручне квалификације, и за разлику од сиромашнијих земаља које праве биланс „одлива мозгова” (brain gain), оне са весељем праве друге, продуктивније билансе, јер добијају готове и високопрофесионалне кадрове без сопственог улагања. Очигледно је да у области знања постоје колоније и империје. Ове последње добијају „људски капитал” у најбољем животном добу. Млади стручњаци одлазе у високоразвијене земље, не само у потрази за великим примањима, него и због бољег квалитета живота, услова за рад и напредовања у професионалној каријери.

Земље из којих одлазе могу имати погубне последице за њену економију, политику, културу, али и за демографске процесе јер се одлива такозвани фертилни капитал. Социолози, социјални психолози, економисти и владини службеници упозоравају на оваква погубна стања, покушавајући да у својим истраживањима упозоре државу да лоше брендира и стимулише високостручне кадрове. Треба поменути само два озбиљнија истраживања која би требало да представљају својеврсни знак за упозорење. Прво истраживање је напор групе аутора (В. Гречића, Ђ. Кутлаче, В. Матејића и О. Микића), а које је својевремено објавило Савезно министарство за развој, науку и животну средину, Институт „Михајло Пупин, Центар за истраживање развоја науке и технологије и Институт за међународну политику и привреду. Значај студије огледа се у сагледавању ових процеса у ширем детерминистичком сплету (анализа социоекономске средине) из којег потичу емигранти, средине у коју долазе, као и због указивања на најразноврсније препреке било да су оне спољашњег или унутрашњег карактера.

У другом истраживању под насловом Омладина Србије пред изазовима будућности чији су аутори Д. Попадић, С. Михаиловић и Н. Богдановић које је спроведено 2003. године изнети су упозоравајући подаци о положају младих и њиховим аспирацијама. И ово истраживање је показало да разлози за њихову имиграцију нису везани само за егзистенцијалне фрустрације и културу сиромаштва већ за стицање доброг образовања, квалитет живота, једноставно одлазе у бољи живот. Ипак, ток миграција је унеколико промењен у односу на дестинације из деведесетих година. На списку жеља нису више САД и Канада, већ неке европске земље (нпр. Италија). Код 62 одсто испитаних предњаче европске земље.

Шта урадити да се заустави ово чупање сопствених корена? Да ли је држава начинила напор да се зауставе ови брендови или је равнодушно посматрала одлив високообразованих стручних кадрова. Да ли ће светска криза утицати да дође до иреверзибилних кретања и повратка таквих кадрова у земљу матицу? Држава, иако се вербално истиче да је образовање кључ економског, друштвеног и културног развоја увек је издвајала скромна средства за образовање, а понекад претила да може доћи до даљих „кресања”, расхода у овој делатности. Треба се подсетити да је образовање ствар образа, не само актера у том процесу, већ и њеног сопственог. Дуго смо учени да је држава апарат власти и насиља, а заборављали да она у својој етимологији подразумева одржање свог народа на сопственој територији, младих талентованих људи у својим институцијама. На жалост ти институционални оквири увек су били пуни пукотина.

Што се тиче иреверзибилних кретања и могућности повратка треба гајити наду да ће нови образовни процеси и институцијалне промене у тој области омогућити да се даровити кадрови образују у високоразвијеним земљама, а касније врате у своју земљу која треба да омогући оптимално напредовање. Такви процеси би утицали да високоразвијене земље не остварују ван буџетске уштеде, а оне слабије развијене да увек буду на губитку. Таква циркулација даровитих људи била би праведнија јер би високоразвијене земље преко повратника који су код њих радили проширивале сопствено тржисте, али би земље матице решавале потребе за таквом врстом кадрова.

Стиче се утисак да олаког одласка неће бити у таквом обиму као до сада. Светска економска криза учинила је да се неки наши високообразовни кадрови враћају, понекад уз велику буку као спасиоци наших неповољних кретања. Ипак доста је оних који упловљавају у раније напуштену матичну луку, избегавајући на тај начин тиху доминацију и сопствену експлоатацију у далеком и обећавајућем свету.

Социолог, професор Филозофског факултета у Новом Сада