Понедељак, 08.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Таг: марчело

26.12.2007 у 15:44
Анкета у некој европској земљи недавно је показала како пола становништва није сигурно ко је њихов председник. А пре пар година, четворогодишња рођака једне моје другарице, гледајући у лабуде, каже: "Види, пливају лабуСи!" Па ти сад види степен оптерећености. Зашто је тако – јасно нам је свима; како даље – није јасно никоме, а шта ту раде уметници? Они, као и скоро сви уметници одвајкада до данас, доста пију, и не морају да брину да ће вина нестати – с обзиром на то да су код нас уметници увек у небраном грожђу, залихе су осигуране. Ма како покушавали да стоје по страни од политике, она их безобразно вуче за рукав – па макар им истргла том приликом руку којом стварају – о, а то је најмања брига нашег друштва одувек била. Они који никада нису имали намере да буду ангажовани – то ће већ некако постати: намерно ће бити позвани у емисије где ће им, попут инквизитора, ономад, (ужареним) клештима чупати став о политици, или ће пак држати концерт у том и том граду, да би се у последњи час испоставило како је покровитељ фестивала та и та странка, па ће њени симболи дискретно ту стајати – баш онако да никоме не боду очи ал’ да заправо сви виде. Постаћеш симпатизер иако то ниси, људи ће врло лако почети да те везују уз ту и ту партију, па ће те гомила волети, а она друга гомила мрзети, а она нека трећа са сумњом гледати и опет коментарисати. А ти? Ти ћеш да гледаш свет кроз свој прозор или стакло јавног превоза, аута, и да се чудиш шта те снашло и где је ту прича о ономе чиме се ти, заправо, бавиш.
05.09.2007 у 16:01
Више ме уопште не чуди кад ми неко стави замерку како сам овде и онде сочно опсовао у тексту неке своје песме. Приде је веома јасно да такав аудиторијум много више о својим ушима казује кроз ту констатацију, него о мени: уз дужно поштовање, кад неко од свега што покушавам да кажем у свој ушни канал прими само псовку, биће да нам се лако намеће закључак на коју је фреквенцију такво уво наштеловано. Међутим, благо је невероватно до које мере су такве осуде знале ићи: све до тачке у којој испада да ничег другог у тим текстовима и нема до псовања. Могу мислити кроз шта је тек Бора пролазио ономад, док је још био цар. Чак и онда када је само једна ружна реч "подваљена" кроз цели текст, неки људи понашају се као да је та једна једина реч некаква муниција базуке, намештена ту само зато да би разнела њихов стаклени естетски дворац.