За и против

Анкета у некој европској земљи недавно је показала како пола становништва није сигурно ко је њихов председник. А пре пар година, четворогодишња рођака једне моје другарице, гледајући у лабуде, каже: "Види, пливају лабуСи!" Па ти сад види степен оптерећености. Зашто је тако – јасно нам је свима; како даље – није јасно никоме, а шта ту раде уметници? Они, као и скоро сви уметници одвајкада до данас, доста пију, и не морају да брину да ће вина нестати – с обзиром на то да су код нас уметници увек у небраном грожђу, залихе су осигуране. Ма како покушавали да стоје по страни од политике, она их безобразно вуче за рукав – па макар им истргла том приликом руку којом стварају – о, а то је најмања брига нашег друштва одувек била. Они који никада нису имали намере да буду ангажовани – то ће већ некако постати: намерно ће бити позвани у емисије где ће им, попут инквизитора, ономад, (ужареним) клештима чупати став о политици, или ће пак држати концерт у том и том граду, да би се у последњи час испоставило како је покровитељ фестивала та и та странка, па ће њени симболи дискретно ту стајати – баш онако да никоме не боду очи ал’ да заправо сви виде. Постаћеш симпатизер иако то ниси, људи ће врло лако почети да те везују уз ту и ту партију, па ће те гомила волети, а она друга гомила мрзети, а она нека трећа са сумњом гледати и опет коментарисати. А ти? Ти ћеш да гледаш свет кроз свој прозор или стакло јавног превоза, аута, и да се чудиш шта те снашло и где је ту прича о ономе чиме се ти, заправо, бавиш.

Наравно, има и оних који јавно гурају своју опредељеност. Њихово право. Али, несрећа је на онима који нису такви – овде о тој сорти причамо. Рецимо, аутор ових редова спада у оне који су гласали свега пар пута, само кад је баш било густо, и то по оној чувеној "нисам био да гласам ЗА једне, него ПРОТИВ оних других". Али, код нас то не пролази тек тако, јер ипак си некоме рекао ДА да би некоме рекао НЕ. Цврц, шта ћемо сад? Неки део народа верује у твој суд, збуњени би да чују шта ти мислиш у датом моменту – и јавност те п(р)озива да одговориш. Стрељана. Дође ти да некоме ту преврнеш сто на главу и дрекнеш у ј-ну камеру нешто као: "Шта сам ја дужан да размишљам уместо других, је л’ толика мука да се мисли својом главом и зашто напросто сви не одете у материну, а?" Али, не можеш. Одговорност. Кућно васпитање. Тако се не ради. Прогуташ врућу кнедлу, дубоко удахнеш и изрецитујеш тај свој пишљиви став, свестан да си управо појео г... готово ни за шта. Па добро, ако ми утичемо на здравље свести јавног мњења, зашто је то мњење већ вековима у дубокој коми, на апаратима? Охо, а ето онда и твоје дијагнозе: песимизам и демотивисаност. Ни то се не сме. А није ни истинито: ма како побеснео, ти ипак ВЕРУЈЕШ, ти све своје капацитете улажеш у то боље сутра. Ипак, стално изнова и изнова питаш себе: мајку му, могу ли ја напросто самим својим делима да некако утичем на околину или се рачуна једино кад банализујем све и дам маси политички савет (к’о да се ја разумем, к’о да ја нисам збуњен)? Зашто се СВЕ не рачуна у ангажованост него само то? Јесмо пасивни без тога, шта? Кад год у интервјуима дође огавно опште место "...важиш за ангажованог уметника...", најежим се: "ангажован" = трпни глаголски придев, то се дакле трпи. Дође ти да вриснеш: "Па важим, зато што нико од вас имбецила не слуша кад причам било шта друго, него ће и кад напуним педесет да се жваће о тих пар песама где сам поткачио ту тему!"

Уметник је, ваљда, увек социјално ангажован: његово стварање је интеракција, одговор на свет око њега. Тамо где се социјални ангажман тако тешко одваја од политичког, имамо проблем. Мени је тога доста. Ових дана, изаћи ће спот за песму "Сенке" и то је мој последњи покушај да избацујем бес и забринутост из себе у директном облику. Нема предаје, али има мењања начина борбе. Игранка готова, срећна Нова.