Za i protiv

Anketa u nekoj evropskoj zemlji nedavno je pokazala kako pola stanovništva nije sigurno ko je njihov predsednik. A pre par godina, četvorogodišnja rođaka jedne moje drugarice, gledajući u labude, kaže: "Vidi, plivaju labuSi!" Pa ti sad vidi stepen opterećenosti. Zašto je tako – jasno nam je svima; kako dalje – nije jasno nikome, a šta tu rade umetnici? Oni, kao i skoro svi umetnici odvajkada do danas, dosta piju, i ne moraju da brinu da će vina nestati – s obzirom na to da su kod nas umetnici uvek u nebranom grožđu, zalihe su osigurane. Ma kako pokušavali da stoje po strani od politike, ona ih bezobrazno vuče za rukav – pa makar im istrgla tom prilikom ruku kojom stvaraju – o, a to je najmanja briga našeg društva oduvek bila. Oni koji nikada nisu imali namere da budu angažovani – to će već nekako postati: namerno će biti pozvani u emisije gde će im, poput inkvizitora, onomad, (užarenim) kleštima čupati stav o politici, ili će pak držati koncert u tom i tom gradu, da bi se u poslednji čas ispostavilo kako je pokrovitelj festivala ta i ta stranka, pa će njeni simboli diskretno tu stajati – baš onako da nikome ne bodu oči al’ da zapravo svi vide. Postaćeš simpatizer iako to nisi, ljudi će vrlo lako početi da te vezuju uz tu i tu partiju, pa će te gomila voleti, a ona druga gomila mrzeti, a ona neka treća sa sumnjom gledati i opet komentarisati. A ti? Ti ćeš da gledaš svet kroz svoj prozor ili staklo javnog prevoza, auta, i da se čudiš šta te snašlo i gde je tu priča o onome čime se ti, zapravo, baviš.

Naravno, ima i onih koji javno guraju svoju opredeljenost. Njihovo pravo. Ali, nesreća je na onima koji nisu takvi – ovde o toj sorti pričamo. Recimo, autor ovih redova spada u one koji su glasali svega par puta, samo kad je baš bilo gusto, i to po onoj čuvenoj "nisam bio da glasam ZA jedne, nego PROTIV onih drugih". Ali, kod nas to ne prolazi tek tako, jer ipak si nekome rekao DA da bi nekome rekao NE. Cvrc, šta ćemo sad? Neki deo naroda veruje u tvoj sud, zbunjeni bi da čuju šta ti misliš u datom momentu – i javnost te p(r)oziva da odgovoriš. Streljana. Dođe ti da nekome tu prevrneš sto na glavu i drekneš u j-nu kameru nešto kao: "Šta sam ja dužan da razmišljam umesto drugih, je l’ tolika muka da se misli svojom glavom i zašto naprosto svi ne odete u materinu, a?" Ali, ne možeš. Odgovornost. Kućno vaspitanje. Tako se ne radi. Progutaš vruću knedlu, duboko udahneš i izrecituješ taj svoj pišljivi stav, svestan da si upravo pojeo g... gotovo ni za šta. Pa dobro, ako mi utičemo na zdravlje svesti javnog mnjenja, zašto je to mnjenje već vekovima u dubokoj komi, na aparatima? Oho, a eto onda i tvoje dijagnoze: pesimizam i demotivisanost. Ni to se ne sme. A nije ni istinito: ma kako pobesneo, ti ipak VERUJEŠ, ti sve svoje kapacitete ulažeš u to bolje sutra. Ipak, stalno iznova i iznova pitaš sebe: majku mu, mogu li ja naprosto samim svojim delima da nekako utičem na okolinu ili se računa jedino kad banalizujem sve i dam masi politički savet (k’o da se ja razumem, k’o da ja nisam zbunjen)? Zašto se SVE ne računa u angažovanost nego samo to? Jesmo pasivni bez toga, šta? Kad god u intervjuima dođe ogavno opšte mesto "...važiš za angažovanog umetnika...", naježim se: "angažovan" = trpni glagolski pridev, to se dakle trpi. Dođe ti da vrisneš: "Pa važim, zato što niko od vas imbecila ne sluša kad pričam bilo šta drugo, nego će i kad napunim pedeset da se žvaće o tih par pesama gde sam potkačio tu temu!"

Umetnik je, valjda, uvek socijalno angažovan: njegovo stvaranje je interakcija, odgovor na svet oko njega. Tamo gde se socijalni angažman tako teško odvaja od političkog, imamo problem. Meni je toga dosta. Ovih dana, izaći će spot za pesmu "Senke" i to je moj poslednji pokušaj da izbacujem bes i zabrinutost iz sebe u direktnom obliku. Nema predaje, ali ima menjanja načina borbe. Igranka gotova, srećna Nova.