Таг: стојковић

Лесковац је некада био познат по текстилној индустрији. Мали Манчестер, тако су га звали. Сваке године у њему је одржаван међународни сајам текстила. Свет је долазио у Лесковац. Те 1974.отац је причао како би хтео да купи неки квалитетанстрани штоф за одело. Такав је нашао у Немачкој да би нам сав срећан показао како је штоф добар јер је од природног материјала,а не гужва се. Моје одушевљење и...

Председник Тито је махао из отвореног аутомобила, сви смо мислили маше мени, управо мени. Са летње терасе ми клинци и чланови породице посматрамо свечану поворку на улици. У њој пионире у првом а пионирчине у другом реду, на улици која носи његово име. Кличу: Тито, Тито, Тито. Тито је био свуда, на ТВ, где год је путовао, па онда у „Сутјесци” (Ричард Бартон), када јаше на челу колоне. Али ТВ и...

На овом свету постоји велики број паразита. На пример, младе форме једне врсте црва имају апарат за бушење како би лакше ушле у тело домаћина. Домаћин је најчешће скакавац. Одрасли црви напуштају домаћина како би у води легли јаја и као такви ти црви се могу наћи и у нашим потоцима. Као и други паразити и ови црви користе домаћине на фасцинантан начин: терају залуђене скакавце да потраже воду и...

Мики не броји и не штеди радне сате, то му помаже да заборави и пресече везу између себе и носталгије. Рад му је најбитнији, само понекад уз стару касету домаће музике дозволи себи присуство прошлог времена бројећи дане до будућег одмора. Мики аутомобилом путује кући на одмор. Глуво је доба ноћии тамо где је пут раван као у Славонијиопасно је поспан. Притиска дугмета на радију тражећи станицу...

Капан је мали кавез који се користи за хватање птица певачица. У њему је прости механички механизам који га затвара када птица стане на гранчицу. Успех је направити капан са што осетљивијим и бржим механизмом. Мики забринуто посматра своје пубертетско дете које је опседнуто мобилним телефоном и компјутером. – Је ли сине, како прилазиш некој девојчици кад ти се присвиђа? –Пошаљем поруку...

Мики поново плови прошлим временима. Зна да нема смисла јер је брод одавно потопљен. Ипак Мики поново плови прошлим временима. Његов први долазак у Гранаду. Све ново, другачије, а већ познато. Са досадом разгледа сатове у излогу и пита се где је време отишло. – Где је отишло? Није привиђење. Није свако на улици. Није неко у кога Мики зури док седи у мраку. Стоји ту испред. Стварна је и Мики...

Препознати грешку када је касно највећа је казна, каже Мики. Прича да је недавно био у Куршумлији и видео смоквино дрво. – Откуд смокве овде – пита Мики. – Однедавно расту све више, променила се клима, изгледа да се југ климатски помера ка северу – објашњава љубазни домаћин док једним ухом слуша вести о штрајку у куршумлијским фабрикама. Мики прича како је мајка у...

Мики напушта Србију. Седи ћутке и кришом снима полетање авиона. Видео-запис још једног одласка. Мики, додатна судбина у низу младих школованих, тражи своје место далеко од својих, далеко од једноставног сна: посао у родном месту, да се ожени са љубави из детињства, прво подстанари, онда кућа или стан, он, дете које постаје родитељ, родитељи који постају деца, ма обичан живот, ништа преко...

– Сабине, шта ти је најупечатљивије овде у Србији? Сабине ме гледа, у њеним великим очима покушавам да сазнам одговор пре одговора: пљескавица, шопска, стари аутомобили… – Има много великих кућа. Немачко дете које је први пут у Србији изненађује. Размишљам зашто у нашој сиромашној земљи има парадоксално много великих кућа и да добијем на времену питам је да ли зна? Не...

Живот прође у сталном чекању: пред шалтерима, на станици, у реду за плаћање… Чекам, треба ми хитно шишање код Микија који ме шиша од детињства. За неке ствари стварно немам стрпљења, али за овај ритуал одвајам цело послеподне. Увек једва чекам да чекам код Микија. Мики се променио, остарио, скупио, руке стално уз тело, као да су од лаката до рамена прирасле за труп. Али и даље ревносно...