Таг: данило-киш

Сада се све може рећи. Па и да је Данило Киш био, на пример, сликар. Ако ли онда кренемо у потрагу за Кишовим сликама, звучним синестезијским сенкама које изазивају визуелне атракције, па у Башти, пепелу наиђемо на гиздави, барокни оквир, али и на хладно, ноћно светло каквог залуталог Холанђанина, а у причи Славно је за отаџбину мретина сетни замах сецесије, наша...

Прелиставам књигу Данила Киша, његову стару есејистичку књигу, и имам утисак да се налазим у једном бистроу близу Трокадера и седим лицем у лице с њим, док ми прича својим снажним, грубим гласом, као да ме грди. Од свих великих писаца његове генерације, француских и страних, који су осамдесетих година живели у Паризу, он је био најнеприметнији. Богиња звана Актуелност није имала никакав разлог...

После ауторове смрти, интересовање за дело Данила Киша (1935–1989) у свету заправо није ни опадало ни расло него је опстајало у истом интензитету. Умереним темпом сваке године појављује се по неколико нових издања, у просеку 5-6 годишње. А ако би се ту урачунала и поновљена издања код истог издавача и у истој едицији, тај би број био и већи. Још за живота аутора објављено је на десетине...

Средином седамдесетих, негде крајем јуна, у неко тромо недељно поподне, седели смо Киш, Мирко Ковач и ја у мом тадашњем изнајмљеном стану, у Таковској улици. Био је врео дан, оно кад град омлитави и замре као какав дезертерски полигон, а потпарени асфалт се биба под точковима ретких возила, попут наслага влажне маховине. Њих двојица су свратили, пошто су били на ручку код једне Миркове...