Таг: мандић-ригонат

Мили воз кроз равницу. Да сам на обичном старом бициклу, коме спада ланац на сваких петсто метара, могла бих да престигнем ону себе, која седи у купеу. Шест сати од Београда до Суботице. Двеста километара. 21. век је! Међународни воз убрзава после мађарске границе,па јури кроз Словачку све до Прага. Замишљам да седим у купеу с неким Јапанцем који држи у руци ред вожње. Време уласка у означене...

Шта је у суботу 22. јуна било заједничко Живораду Ајдачићу, Небојши Брадићу и рецимо мени? И они и ја били смо на протесту под слоганом „Стоп уништавању културе”, на Тргу републике, на истој температури од 35 степени у 18 сати. И они и ја слушали смо симболично откуцавање првог сата протеста због стања у култури. И они и ја смо редитељи. Брадић Небојша је проверено завршио позоришну режију и...

Годишњица је промене власти у Србији. Гори прва свећица на торти. Ватромет. Око торте играју и певају сви који су од промена профитирали по оној бесмртној Нушићевој реченици, из „Госпође министарке”: „Запиши ујка Васо”. Да вас подсетим, кад Живка Поповић, грађанка и жена Симе Поповића, којег је неки луди ветар нанео у политику, постане министарка, у кућу јој навали фамилија, шарено друштво...

Седим у дечјем позоришту. Гледам представе. Првог дана са првацима, другог са трећацима. Давно је било кад сам са својим дететом редовно ишла да гледам сценске бајке, па сам заборавила осећај како је седети са малишанима који реагују искрено, импулсивно, на све што се дешава. Гласно се смеју, бодре позитивне ликове: ,,Мала сирено, исправи се.... полако ходај, пази вештица!” Чаролију прекидају...

За многе позоришне представе често се чује коментар да је у њима режија невидљива. Тај епитет некад је погрда, а некад комплимент. Кад је комплимент, сугерише даје редитељ тако водио радњу, и ликове, да све изгледа како је баш тако једино могло да се одигра, да делује спонтано, неумитно, унутар логике која покрећесценско дешавањеи позоришни језик. Али какав год поступак редитељ да примењује–...

У новогодишњој ноћи, ближе јутру него поноћи, сачекала ме је једна реченица која ми већ неколико дана не излази и главе. Чула сам је од глумца, који је дајући инструкције таксисти где да га вози рекао: „Возите само право, у правцу казаљке на сату”. И таксиста га је довезао на жељено место. Заумно су се одлично споразумели а мени оставили реченицу оксиморон враџбину у коју може да стане све што...

Горело је на Великој сцени Народног позоришта у Београду.Позориште није изгорело. Два Дејана, један Симовић, други Павловић, и Бранислав Матић, радници из обезбеђења, повређени су у покушају гашења пламена пре доласка ватрогасаца. Алармирао их је Милан Сентић. У вестима о пожару није било њихових имена, просто је наведено да су повређена ,,два” радника. Радник, како то безимено звучи. Да није...

Велики је човек био Беким Фехмиу. Уметник. Глумац. Упознала сам га 2003. године док сам у Југословенском драмском позоришту режирала драму ’Тераса’, Ваве Христића. Бранка Петрић је била у подели, а он ју је чекао после проба. Касније, када је представа почела свој живот са публиком, седела сам са њим у позоришном бифеу. Долазила сам на свако извођење и због глумаца и због дружења са Бекимом да...

Франц Кафка у „Дневнику” пише: „Не заборавити Кропоткина”. Не заборавити „принца анархизма”, његово дело, живот, и мисао да су солидарност и узајамна помоћ а не конкуренција природне основе живота видљиве чак и код најпростијих животињских врста. Анархистички снови о аутентичној друштвеној правди, моралној слободи којој није сврха да било коме прибави лагодност већ да људским односима поврати...

У интервјуу за ,,Политику” (19. јула) саветник за културу председника републикередитељ Братислав – Браца Петковић каже о представи Оливера Фрљића „Зоран Ђинђић”: „Не могу да нам се намећу лажне вредности. Најгора врста позоришног отпада, дилетантска у сваком погледу.То је далеко од доброг позоришта, а све то још за државне паре. Сваки би грађанин за чин пљувања и повраћања по застави на улици...