Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.96	103.58	103.27
126.91	127.67	127.29

11.10.2020 у 10:48

Један је отац

Наш отац је нестајао полако, пред нашим очима, као када се бруси камен. Природно, као што је његова болест била природна, истовремено и стрпљива и немилосрдна. Ја сам из Србије отишла пре више од двадесет година, а брат и сестра су остали у Београду. Моју слику држао је на витрини, тамо где је поглед завршавао са његовог места на каучу. Првих година смо причали преко телефона, једном недељно по правилу. Када му је слух ослабио, писали смо једно другом преко Интернета. Ја бих писала о деци, о књигама које читам, о времену, о мојој башти. Слала слике мога зеља, изниклог из семена које ми је он купио на Каленићевој. Често бих послала неки математички проблем на коме радим, он је проверавао моје прорачуне. Када би ми рекао да је тачно то што сам урадила, да је проверио и да се

Мој живот у иностранству

03.10.2020 у 11:45

Парадајз ће вам рећи одакле сте

Да се не лажемо, пандемија кроз коју пролазимо јесте грозна, ако човек је прилагодљив и то све може да има и својих добрих страна. За себе бих могао рећи да сам испао пандемијски профитер. Нисам се обогатио на трговини асепсолом, али сам зато некако духовно профитирао. Радио сам од куће, дуго гледао кроз прозор у траву и небо. Имао сам прилике да се сећам свега и свачега и натенане анализирам ствари. Канадско небо овде у Ванкуверу нити је шире нити је уже него небо изнад других места на свету, али трава је врло зелена, прија јој честа киша. Одличан амбијент за медитацију. Признајем, јешан сам тип. И тако, током размишљања, што од гледања кроз прозор, што од досаде, често бих огладнео. Ваљда сам зато пуно размишљао о храни. Кренуо сам од парадајза. Имам друга и

Мој живот у иностранству

25.09.2020 у 20:09

Да ли смо потомству утабали бољу будућност

Живот нам, углавном, други усмеравају. Ниси ми то никада рекла. А ни ја те нисам питао. Чекао сам да сам схватим, тражећи упорно комадиће своје историје поред пута. И своје меморије. „Купусару” сећања која се ставља испод руке у тренутку када ти у чекаоници вечности прозову име. Јер, тамо куда се из те чекаонице полази ништа се осим сећања и не може понети.

Мој живот у иностранству

18.09.2020 у 19:48

Кратке приче из Русије

У Сургуту, Западни Сибир, доручкујемо у хотелском ресторану. Случајни поглед у вис и на више места видим избушен плафон. Питамо келнера шта се десило. Каже јужњаци синоћ се мало веселили па пуцали из пиштоља. Ех, луде руске деведесете године.

Мој живот у иностранству

11.09.2020 у 20:13

Шеснаестогодишње келијање мојих подвига и посрнућа

Шеснаест пуних, и креће седамнаеста. Данас је некоме рођендан. Седамнаести! Некој младој омладинки која се родила на дан када сам ја по први пут летео авионом. Летео, летео и слетео на О Хару. Срећна ми годишњица! Шта прво, кафа или молитва? Па прво лонче на шпорет, па онда молитва, прекратка за опроштај и спасење, још краћа за све оно што ми је на души, али довољно дуга да се замислим и нађем у њој зрнце утехе. Да ми поглед са иконе да до знања да ће све бити у реду, да је све ово само део Његовог плана за мене. Да се се присетим свих оних ситуација у којима сам могао и требао да будем готов, а нисам. Можда као ономад када сам као млад емигрант пољубио Ени а после пар дана посетио је у болници у којој се борила са мононуклеозом, званом још и болест пољупца, и од које ме је,

Мој живот у иностранству

04.09.2020 у 17:04

Једном ћу се вратити са овог краја света

Рођен сам тамо где се њишу бујна поља у ритму северних ветрова. На својим високим таласима дубоким звезданим небом разносе чежњиве јецаје тамбурица и виолина из даљина, над опустелим салашима и успаваним варошима. Растао сам тамо где су ми босим ногама ћилим биле росне траве, уз кукурузишта, житна поља. Тамо где су касна лета мирисала слатким воњем презрелих винограда. Стасао сам тамо где испод равне, топле површине, шуми и таласа дух давно исушеног Панонског мора. Те прастаре, велике воде по којој никад не запловише једрењаци, а неустрашиви морнари никад на пешчано дно, у мрачној, непрозирној дубини, не сахранише своје снове. Панонска равница (Фото С.Р. -С.С.) Љубио сам први пут у пролеће. Мирисали су багремови у шору, док се у праскозорје рађао

Мој живот у иностранству

28.08.2020 у 17:03

Њих поштујем али моју земљу волим

Управо сам се вратио из вешераја где сам опрао неки веш и легао у изнајмљену собу, замислио се о нечему и одлучио да то запишем. Упитао сам се зар је стварно тачно да нам ове уређене земље могу пружити оно што наша није могла. Зар је истина жива да је то што радимо овде као коњи за нека просечна примања може да нам обезбеди леп и сигуран живот? Да ли је истина да је у овим земљама систем вредновања заиста стваран или, ипак, постоји само у њиховим личним картама? Шта је заправо смисао напуштања своје земље и родног краја? Да ли су то искључиво егзистенцијална питања или је то наш бес и незадовољство самима собом јер смо мислили да смо заслужили више? Овде сам две године. После брзе интеграције и доброг посла, као и свега остало што је прошло, почео сам да размишљам о себи али и

Мој живот у иностранству

21.08.2020 у 16:52

Јапанцу живот прође чекајући у реду

Свако од нас има неко искуство чекања у реду. Неко чека на слободно месту у свом омиљеном ресторану, неко да купи карту за биоскоп а неко у трговини електронским производима да би дошао до „Нитенда” или најновијег модел „Ајфона”. Чекање у реду у Јапану има специфичан значај. Ако би се некад организовало светско такмичење у „чекању у реду”, Јапанци би га вероватно освојили. Стајање у реду за куповину омиљене кафе у „Страбаксу” и то свако јутро када се крене на посао, или жеља да се купе јаја која су 10 јена јефтинија, у Јапану је свакодневна навика. Већина Јапанаца сатима нешто чека. Нико се никада не жали за дуги ред или изгубљено време. Многи се сећају слика са светског првенства у фудбалу када су јапански навијачи очистили смеће на стадиону после завршетка утакмице. То су

Мој живот у иностранству

14.08.2020 у 16:17

Ова земља нема душе

Због тлапњи о лаком стицању настала је фама која је од Америке у очима оних који тамо нису боравили направила елдорадо. „Истина је као уметност – зависи од погледа, од тога шта по свом избору постављаш у жижу, од начина на који гледаш”, говорио је сликар Срки, човек који ме је позвао у Америку. Мој друг из детињства и једини друг и пријатељ у тој Америци. Дошао сам, у „Елдорадо” не слутећи ни у сну да би тај први додир са тлом Америке могао да прерасте у трајни загрљај. Да бих могао да живим далеко од Београда и своје земље. Да, али са носталгијом. Свеједно што су ту моју земљу оробили јахачи апокалипсе, и што је она постала најгора на свету – носталгија с тим нема везе. Ту се ради о вези са нематеријалним стварима сопства, личне биографије... Може се живети у другом граду, у другој

Мој живот у иностранству

07.08.2020 у 16:11

Смрт корони, слобода народу

Пишем вам из Нице: сунце, море, чист ваздух још који дан и и Корона! Сви смо у истом „сосу” али у различитом лонцу! Претрпех стоички 54 дана санитетског притвора (пензионер, са мужом и мачком) уз књигу, ТВ, музику (све касете народњака од 1990 па надаље сам преслушала), видео комуникацију са породицом и пријатељима у завичају и онима расејанима по свету. За своју девојачку славу Ђурђевдан, осетила сам празнину и фрустрираност. Више него за Ускрс или Први мај. Нисам била у свом родном граду да славим у Дому армије, као ранијих година. У дијаспори сам од своје пете године, али увек једном ногом у домовини. Поготово под старе дане. Празан трг у Ници (Фото Пиксабеј) Некад сам била претплаћена на мој омиљени лист “Политику”. После тога, да би помогла пријатељу

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству